MOGUĆE JE BITI NEVIN U NEMOGUĆEM

Pogledao sam MOGUĆE JE BITI NEVIN U NEMOGUĆEM Deana Radovanovića. Ovaj studentski film baziran je na BURETU BARUTA, pozorišnom komadu Dejana Dukovskog. Dean Radovanović luta kroz žanrove, pre svega farsu i mjuzikl u pokušaju da savlada ovaj tekst ali osim izvesne rediteljske veštine ne uspeva da kapitalizuje sce adute koje mu donosi oslonac na žanrove.

ZA ONE ŠTO NA LICU NOSE BORE

Pogledao sam ZA ONE ŠTO NA LICU NOSE BORE Katarine Koljević, crnu komediju snimljenu na studijama FDU. Negde na liniji čuvenog SLATKOG MIRISA NAFTALINA, Katarina Koljevića pravi komediju o duhu pokojne bake koja u toku bdenja želi da reši probleme svoje kćeri (koju igra Paulina Manov) i unuke (koju igra Jovana Stojiljković, u retko efektnom komičarskom nastupu).

Film je nepretenciozan, duhovit i jedino što mu nedostaje je dodatna doza ambicije u kreativnom pogledu pa da nađe još značajnije msto među studentskim komičnim radovima.

IZLAZ U SLUČAJU OPASNOSTI

Pogledao sam IZLAZ U SLUČAJU OPASNOSTI Vladimira Tagića, nagrađivani studentski film koji je imao znajačan nastup i na međunarodnim festivalima. Reč je o komediji apsurda koja koketira i sa komedijom mentaliteta pa i fantastikom. Vrlo je neobično da se struktura skeća po uzoru na BURE BARUTA recimo, toliko dugo očuvala u našoj kinematografiji a još je neobičnije da se Tagić opredelio ta tu strukturu u petnaestominutnom filmu. Međutim, upravo je tako, IZLAZ U SLUČAJU OPASNOSTI nudi nisku labavo povezanih skečeva u kojima se likovi iz jedne priče pojavljuju u sledećoj. Apsurdni humor podseća na ranog Miloša Radovića i najefektnija je mentalitetska deonica.

MOJ SUSED JE VAMPIR

Pogledao sam MOJ SUSED JE VAMPIR, studentski film Miloša Čolića. Reč je o dvanaestominutom filmu bez reči u kome se Čolić bavi premisom koju je izložio u samom naslovu filma. Junak otkriva da mu je sused vampir, doduše na neobičan način, rako što zabunom u lokalnoj foto-radnji dobije njegove slike umesto svojih, iako znamo da se vampiri obično ne vide na fotografijama, no dobro, šta je tu je, rekao bih da je prerano otkrio svoje karte.

Čolić je prilično dobro uspeo da opravda to što u filmu nema dijaloga, ali kao što se vampiri vide na fotografijama tako i neka druga rešenja nose izvesnu “lenjost” u zamisli i egzekuciji.

DEČAK ZALJUBLJENI

Pogledao sam DEČAK ZALJUBLJENI Gorana Nikolića, studentski romcom smešten u bioskop Roda. Momak izvodi devojku u bioskop, prigodno ispražnjen samo za njih dvoje. Međutim, naravno, tokom prvog dejta kreću da se dešavaju razne nepredviđene situacije.

Nikolićev film svakako neće dobiti dodatne poene za inventivnost ali mu se ne može osporiti high spirit i spremnost da zabavi publiku.

Kao reditelj, Nikolić je dovoljno vešt da sve ove elemente spakuje u pitku celinu. Sigurno bi film ostavljao još jači utisak sa harizmatičnijom podelom.

USUD

Pogledao sam USUD Sare Marković, izuzetno efektan studentski film iz 2014. godine, snimljen na Akademiji umetnosti. Sara Marković ga je vrlo sigurno režirala, film je komedija sa jakim satiričnim elementima. Iako u pojedinim kratkim deonicama, scenario načinje neke teme koje su digresija i nisu potrebne, na kraju ovo uspeva da bude efektna priča sa fantazmagoričnim prizorima.

Sari Marković izuzetno pomaže odlična glumačka podela koju predvodi Bojan Dimitrijević, a izuzetnu fotografiju potpisuje Matija Munjiza Petrović. Za mladog Petrovića je značajno da se otrgao od amaterske estetike i pokazao da može da se snađe i sa ozbiljnom estetizacijom. U pogledu vizuelne kulture i inscenacije ovo je jedan od uspelijih studentskih filmova koje sam inače gledao.

Sara Marković je talenat na koji svakako treba obratiti pažnju. Smatram da ona može imati budućnost već sada u ozbiljno estetizovanom mejsntrimu.

POBEDNIK OSTAJE POBEDNIK

Pogledao sam POBEDNIK OSTAJE POBEDNIK, diplomski film Mimi Vlaović sa SAE filmske škole. Ovaj film je radila profesionalna ekipa, međiu njima recimo direktor fotografije Igor Šunter, dizajner zvuka Aleksandar Protić, kostimograf Jelena Đorđević itd. Ipak, uključivanje profesionalaca u realizaciju filma nije bitno pomoglo da se izdigne iznad proseka studentske produkcije, pošto očigledno da pred profesionalce nisu bili postavljeni naročito visoki zahtevi što je šteta, imajući u vidu da bi profesionalci morali po definiciji pružati više od studenata.

Priča filma podseća na disneyevske produkcije o likovima iz bajki koji dolaze u današnje vreme i tome slično. Ovog puta, negativac iz stripa koji se publikuje u Politikom Zabavniku, dolazi kao lik u stvarnost i ispostavlja se da nije toliko loš, upoznaje se sa bivšom devojkom autora stripa i nastupaju neke klasične fish out of water situacije.

Glumačka ekipa koja je okupljena u filmu je vrhunska, to su sve top imena i oni postižu zaista dosta sa scenarijem koji ima high concept premisu ali ne možemo reći da je maštovito razrađena, pa čak i da je skladno strukturirana. Ono što je osnovni problem jeste činjenica da je reč o fantasy prelivu na romcom strukturi a u filmu zapravo ne uspevamo da prepoznamo romantični zamajac među junacima, pa ljubavi koje se realizuju na kraju, iako nisu neočekivane, deluju dosta arbitrarno.

Tek kada se pogleda ovakav neki pokušaj shvatamo koliko je teško napraviti efektan film u žanru “limunade” koji smo svi skloni da potcenimo.

Svakako da ovaj film ima svoje mesto na Srpskom festivalu filma fantastike.

PASULJ

Pogledao sam PASULJ, studentski film Ivana Bukvića. Reč je o svedenoj, zanimljivoj, ratnoj priči o hrvatskom snajperisti koji nanišani vojnika JNA ali ga ne ubije jer ovaj u slast jede pasulj. Kada hrvatski snajperista padne u ruke JNA, preokreće se situacija, sada je on na nišanu.

Film je agresivno kolorisan, gotovo do crno-bele boje, što je zanimljiva podudarnost sa BROJEM 55 Krisa Milića. Rediteljski postupak je jasan a u nekoliko detalja dat je važan doprinos i realističnosti situacije.

Tehnološki, PASULJ jeste studentski film i ne može mnogo da crossoveruje ali svoju tehničku neobrađenost pretvara u sirovost izraza.

PUTOVANJE

Pogledao sam PUTOVANJE Stefana Đorđevića, studentski dokumentarni portret mašinovođe. U ovom filmu bez reči, Đorđević uspeva da zarobi atmosferu i jedinstveni razoreni pejzaž srpskog Rust Belta, surovost i monumentalnost poklekle industrije i ljudi koji su preostali u njoj. Stefan Đorđević je Boranin i direktor fotografije ali iz serije moćnih prizora uspeva da stvori konsekventnu celinu koja se iscrpljuje u uzbudljivim kadrovima.

DIRECTOR'S CUT

Pogledao sam DIRECTOR’S CUT, studentski film Strahinje Mlađenovića sa Akademije umetnosti u Novom Sadu. U DIRECTOR’S CUTy, Mlađenović koristi jedan teatralistički postupak u kome praktično u diskontinuitetu beleži scensko izvođenje MEDEJE da bi potom odnos muža i žene projektovao na sukob glumice i reditelja, gde Euripidova tragedija kreće da se dešava među autorima predstave.

Ova teatralistička intervencija međutim nije data kroz potpunu promenu ključa stilizacije već je u približnom registru kao i scensko izvođenje što se može posmatrati i kao mana i kao vrlina ovog studentskog rada.

VEČERAS JE ŽURKA

Pogledao sam VEČERAS JE ŽURKA, ispitni mizan-kadar Katarine Mutić. Vrlo vešto je realizovan u pogledu kadriranja, pokreta kamere, pa i dramaturgije. Realistički low key izraz sprečava završni preokret u priči da bude jači i efektnije zaokruži celinu, ali ukupno uzev, ovaj kratki film jeste autorski tour de force vredan poštovanja.

Katarina Mutić kroz svoj tretman prostora i način na koji je povezala i preplela dve radnje pokazuje retko viđenu virtuoznost među savremenim studentima režije kod nas.

KRATKA JE NOĆ

Pogledao sam KRATKA JE NOĆ, studentski film Isidore Veselinović. Reč je o kratkoj priči o devojci nezadovoljnoj vezom koja izlazi u grad i ima avanturu za jednu noć sa ocvalim starim klaberom iz pionirskih dana kada je DJ Strob uspostavljao gradsku scenu.

Jovana Stojiljković u ovom studentskom filmu na neki način stoji kao “generacijsko lice” ove vrste filma u ovoj erotski nabijenoj kratkoj priči. U određenom smislu, Jovana Stojiljković je tu liniju igre nastavila u PANAMI Pavla Vučkovića.

Iako ima dešavanja, ovo je “film stanja” u samoj suštini koji nudi lapidaran ali zaokružen isečak iz života.

DOK NAS PUT NE RASTAVI

Pogledao sam DOK NAS PUT NE RASTAVI, studentski film Isidore Veselinović, novotalasovsku priču u maniru ranih radova te grupe francuskih autora i mladima koji postaju odmetnici. Mladi par na seoskom putu gazi prolaznika i odlučuje da pobegne sa mesta nesreće. Naravno, ne mogu da pobegnu od svoj osećaja krivice…

Film je atmosferičan, realizovan na ničijoj zemlji između ritma konvencionalnijeg repertoarskog filma i slow cineme. Pa ipak, pomalo smeta tolika svedenost zapleta koliko god da se radi o “filmu stanja”:

ZLATNA LIGA

Pogledao sam ZLATNU LIGU, studentski film Ognjena Isailovića. Reč je o vibrantnom filmu o mladoj atletičarki koja pokušava da uskladi bavljenje sportom sa porodičnim i emotivnim životom. Njen život kao i sam film naizgled kreću nizbrdo kada otkrije da je trudna ali tada se dešava krupan preokret.

Moram priznato da preokret koji se desi nisam očekivao i on ovoj inače vrlo vešto realizovanoj priči daje izuzetnu snagu i moram priznati izdvaja je kao jedan od scenaristički najzanimljivijih filmova koji je nastao u našoj kinematografiji poslednjih godina.

ZLATNU LIGU generalno moram izdvojiti kao jedan od najboljih filmova o sportu uopšte koje sam gledao poslednjih godina i kao jedan od najboljih studentskih filmova koje sam imao priliku da vidim.

OTAC

Pogledao sam film OTAC Strahinje Mlađenovića, inspirisan pričom Danila Kiša. Akcenat je na atmosferi, unutrašnji monolog glavnih junaka dat je kroz voice-over, pa slobodno možemo reći da Kiš ovde nije u pravom smislu dramatizovan jer se adaptacija više svodi na odabira slika koje će ispratiti atmosferu priče.

Jedna od čestih mana studentskih filmova prisutna je i ovde - nije do kraja jasno iz slike o čemu se radi, i šta se desilo.

Ono što Mlađenoviću ide od ruke jeste rekonstrukcija nekih stilema iz tradicije horora ili nemačkog ekspresionizma.

Ipak, mnoga ograničenja studentskog filma ovaj rad sa novosadske akademije nije prevazišao, i ukupno uzev Kišov predložak je višeposlužio kao nadahnuće nego što je adaptiran.

MOZAIK

Pogledao sam MOZAIK Stefana Krasića, sentimentalni dokumentarni film o autorovoj baki. Reč je o vešto realizovanom dokumentarnom filmu sa Akademije umetnosti u kome Krasić pokazuje jasan rediteljski koncept - on tretira dokumentarnu građu kao igrani materijal i daje mu mogućnost da sam priča priču, vez ikakve intervencije kroz voiceover ili nekakve retrospekcije ili rekapitulacije. U tom smislu, Krasićev postupak ima integritet i svežinu. Šteta je samo što sam porodični ambijent za koji se vezao nije još atraktivniji. Naprosto, vrlo lepa priča o baki nudi porodičnu sliku koja gledaocu nije bila neophodna.

SRODNE DUŠE

Pogledao sam SRODNE DUŠE Stanislava Simićam studentski film sa televizijske režije Akademije umetnosti. Reč je o još jednom meta-filmu u kome studenti pokušavaju da prevaziđu narativne konvencije i nažalost, pre nego što su njima ovladali. Junaci probijaju “četvrti zid”, obraćaju se publici, potom insceniraju neke situacije, sebe tretiraju kao fikcionalne likove, rade i ovo i ono, ali na kraju krajeva film nikako ne uspeva da počne. Rezultat je serija pretencioznih komičnih vinjeta koje nisu preterano duhovite što je šteta jer je Sinić okupio prilično atraktivnu glumačku ekipu.

PO SUNCU HODA

Pogledao sam PO SUNCU HODA Stefana Krasića, studentski film sa Akademije umetnosti. U ovom kratkom igranom filmu, Krasić stavlja akcenat na postupak - međutim, nisam siguran koliko su rezultati tog izrazito nametljivog rediteljskog postupka uspeli da nadoknade “rediteljsku agresiju” koju “trpi” gledalac.

Žanr filma, a to je načelno komedija, više je čitljiv iz muzike i kadriranja nego iz same radnje u kadru.

Činjenica da je film smešten u Niš daje svemu naročit šarm.

VITANOVAČKA 23

Pogledao sam VITANOVAČKU 23 Eme Teokarević, studentski film sa FMK. Reč je o nedorečenom linčovskom filmu koji se nalazi na ničijoj zemlji između trilera i eventualno komedije. Ključna stvar u ovom filmu je nerazrađenost, između ostalog nerazrađenost motiva, tako da neke zanimljive situacije u kojima dolazi do fuzije ličnosti dveju junakinja predstavljaju samo vrhunce koji na kraju krajeva razotkrivaju fundamentalne probleme ostatka materijala.

Tehnička realizacija je na samoj granici prelazne ocene iako podela oslonjena na same autore nudi neku vrstu autentičnosti.

DADAN

Pogledao sam DADAN, studentski film Bogosava Apostolovića, jednog od persepktivinih studenata FDU. Reč je o tvrdoj, konvencionalnoj priči o najnižim ešelonima beogradskog narko biznisa, mladom uličnom dileru koji je u dugovima i mora da isplati novac svom starešini, a u tome treba da mu pomognu članovi njegove bande.

Apostolovićev film radi ništa novo, čak ni za okvire FDU studentskog krimića ali to što radi ostvaruje vrlo solidno. Rediteljski koncept je solidan, u maniru savemenih euro-krimića sa dozom socijalnog filma, dakle duge kadar-sekvence, junaci koje kamera prati s leđa dok lutaju urbanom betonskom džunglom. Rećju, sve je tu.

GRUPNA TERAPIJA

Pogledao sam GRUPNU TERAPIJU Nade Savić, studemtski film u režiji studenta produkcije sa FDU. Reč je o bunjuelovskoj satiri situacije u srpskom kulturnom establišmentu ali i društvu uopšte, snimljenoj u ambijentu Geozavoda, poznate lokacije za razna beogradska kultuna dešavanja. Nažalst, osim znakovitosti Geozavoda na nivou odabira lokacije, ovaj film nema šta puno da ponudi što je šteta pošto bi provokativni buntovnički sadržaji između ostalog trebalo da se artikulišu upravo u studentskim filmovima, setimo se recimo PLASTIČNOG ISUSA. Ovde se to nažalost nije moglo naći.

DOBRO SAM, ODOH

Pogledao sam DOBRO SAM, ODOH Ivana Stojiljkovića, jednog od ponajviše cinema-ready mladih reditelja koji su poslednjih godina izašli sa FDU. Stojiljković je snimio ovaj film 2010. godine, u međuvremenu je radio dosta kao pomoćnik režije i na muzičkim spotovima, tako da je njegov celovečernji film svakako među stvarima koje treba očekivati sa najvećom pažnjom.

DOBRO SAM, ODOH je priča o letnjoj avanturi dečaka iz malog grada koji dolazi kod tetke u Beograd kako ne bi prisustvovao razvodu svojih roditelja. Tu upoznaje društvo svog brata od tetke, zaljubljuje se, ali bekstvo od surove emocinalne implozije među roditeljima ne znači da ga ovde neće sačekati neka druga vrsta emotivne surovosti i brodoloma.

Stojiljković u ovom filmu radi sa vrlo mladim glumcima, oni su ekspresivni ali nerafinirani, međutim, on uspeva da ih dovede u funkciju. Dramaturgija filma je relaksirana ali kroz režiju uspeva da postigne dobar fokus, i DOBRO SAM, ODOH uspeva da se izdvoji kao jedan od ekspresivnijih filmova o mladima koji se vode estetizovanim realizmom kod nas.

Kao i drugi Stojiljkovićevi radovi i ovaj film obećava dolazak zanimljivog mladog autora.

URBANA POTERA NA SELU

Pogledao sam URBANU POTERU NA SELU Strahinje Savića, kolokvijum druge godine filmske režije na FDU. Priča je zanimljivo zamišljena i ima efektno zaokruženje kroz preokret baziran na razotkrivanju pvooda za poteru. Lokacije su odlično odabrane, kadriranje kruto ali korektno. Najkrupniji nedstoatak ovog rkatkog filma je zvučna slika iskljućivo bazirana na muzičkoj numeri koja celom filmu daje pogrešan predznak

NEKAKO S PROLJEĆA

Pogledao sam NEKAKO S PROLJEĆA Gorana Nikoliča, ispitni film sa FDU. Reč je o komediji u kojoj dva politoksikomana, da ne kažemo stonera, naslućuju da su se u njihovom kraju pojavili vanzemaljci. Kreću da istražuju ali istragu je teško sprovesti pod uticajem raznih opijata.

Autori filma nažalost u pripovedanju ostau podjednako konfuzni kao i njihovi junaci. Film nije smešan, ima ozbiljan problem ritma i unutar scene i na nivou celine. Svaki pokušaj autora da odstupe od konvencija, rezultirao je sve većim omaškama.

Nažalost, ovaj film je još jedna potvrda da studenti koje zanima žanrovski film snimaju vidno slabije filmove na FDU.

SOBA SMRTI

Pogledao sam SOBU SMRTI Nemanje Ćeranića, kratki film nastao po priči Stephena Kinga i u sklopu vežbe studenata produkcije FDU. Ćeranić je završio montažu ali se u međuvremenu opredelio za režiju i privukao je pažnju kratkometražnim filmom STOČAR. SOBA SMRTI potvrđuje da Ćeranić ima zavidnu veštinu u pogledu inscenacije i stilizacije žanrovskog filma. SOBA SMRTI odlično izgleda za okvire studentkog filma i dobro koristi lokaciju derutnog hotela “Jugoslavija”. Ako imamo u vidu da je ceo petnaestominutni film snimljen za tri dana, od Ćeranića možemo očekivati zanimljiv celovečernji film čak i ako ne bude obezbedio visok budžet.

Nažalost, problemi ovog filma leže u strukturi, formatiranju priče i njenoj nezaokruženosti. Priča nažalost ne dolazi ni da kakve promene u odnosu među junacima niti do transformacije samog junaka i u tom pogledu sve je previše ravno, i ne odgovara žanrovskim postulatima oko kojih je film dotle bio građen.

Ipak, Ćeranićev dar je uprkos ovom ozbiljnom nedostatku nesporan i nije ništa što dobar scenario ne može da prevaziđe.

SUTRA

Pogledao sam SUTRA, rediteljski master rad dramaturškinje Maje Todorović. Ovaj film donosi vrlo zanimljiv spoj FDU ženskog rukopisa - jednostavne intimističke prile o ženama koje su zbog ovoga ili onoga uskraćene ili anksiozne i visokoestetizovanog sveta više srednje klase kojom se bavi Nikola Ljuca u VLAŽNOSTI. Zanimljivo je da, iako se po obimu zadatka ne mogu porediti, SUTRA ima uzbudljiviju fotografiju u odnosu na VLAŽNOST, a rekao bih i da Todorovićkin film ima ujednačeniji izraz. Jelena Gavrilović je svedena u glavnoj ulozi, a Peđa Bjelac bolji nego ikad u ulozi moćnog muškarca, njenog ljubavnika. Iako film SUTRA lako možemo grupisati unutar FDU poetikee, on se po mnogo čemu ipak izdvaja, od tamošnjeg “ženskog outputa”, i to mu ide u prilog.

NEMOJ DA ŽURIŠ

Pogledao sam NEMOJ DA ŽURIŠ Katarine Mutić, kratki film o vezi koja je prošla, uskraćenosti, neuzvraćenoj ljubavi. Ovaj film je potpuno na liniji “ženske poetike” novih generacija FDU koji je u omnibusu OKTOBAR reprezentovala Senka Domanović, recimo. Film je atmosferičan, jasno fokusiran na autorsko interesovanje ali recepcija jako zavisi od gledaočevog interesovanja za tu tematiku.

U LAŽI SU KRATKE NOGE

Pogledao sam U LAŽI SU KRATKE NOGE, studentski film nastao u saradnji FDU i programa “Jačanje medijske slobode”. Reč je o simpatičnoj priči koja ukazuje na pogubne rizike lifestyle marketinga. Priča o dečaku koji se zaljubi u devojku sa bilborda je infantilna ali Isailović je realizuje sa nekim duhovitim intervencijama u postupku, kao što je recimo uvođenje naratora koji iz voiceovera izgovara sve replike. Ipak, nivo angažmana ekipe nikada ne nadilazi blagu distancu autora koja krasi studentske radove i narudžbenjake.

KAVEZ

Pogledao sam KAVEZ Ivana Đurovića, studenstki rad sa FMK. Reč je o vrlo zanimljivom kratkom filmu koji bi se praktično mogao definisati kao slowburning horor, iako u suštini nema formu slowburning horora. Štaviše, iako je film stanja, i ima horor element koji vreba, pa je samim tim slowburning jer se situacija strave i užasa razvija, sve vreme je dinamičan.

KAVEZ govori o novinaru (Ivan Ivanović igra samog sebe) koji dolazi u srpsko selo gde seljak sa svojim unukom čuva čudovište u šupi, o čemu je obavestio medije i želi da zaradi novac od prvog snimka tog čudovišta.

Međutim, čudovišta su već u medijima, to su protagonisti reality programa koji oblikuju svest unuka (kog igra mali Luka Mijatović, sin iz SRPSKOG FILMA) i mališan stupa u neočekivanu akciju.

Đurovićev film je na mnogim mestima mogao da bude ispoliraniji u realizaciji, ali je koncept, kako same priče, tako i režije zapravo jako dobar i efikasan. Siguran sam da bi Đurović da studira FDU imao bolje tehničke saradnike koji bi mu neke elemente još veštije realizovali.

Ivan Ivanović je sasvim u redu u ulozi samoga sebe. Petar Božović pruža standardnu partiju kao domaćin, a Luka Mijatović je jako dobar unuk.

Ivan Đurović, uprkos tome što dolazi iz pozicije jedne od slabijih filmskih škola pokazuje da ima izgrađen pogled na režiju, da ume da prepozna dobra i jednostavna rešenja i svakako zaslužuje priliku za dalji rad.