SEDMI DAN

Goran Gajić je još pre studija, kao zagrebački kinoamater, važio za veoma talentovanog reditelja izuzetne popkulturne pismenosti. Sada konačno imamo priliku da se masovnije upoznamo i sa njegovim studentskim radovima sa kojima je stekao kultni status i ušao u jugoslovensku kinematografiju na velika vrata.

KAKO JE PROPAO ROKENROL je bio omnibus u kom su on, Pezo i Slavica završili svoje studije a SEDMI DAN je njegov film iz 1987. godine koji traje 27 minuta. Pisao ga je zajedno sa Jovom Popovićem i Sašom Radojevićem a snimao ga je Radan Popović kom je asistirao tada mladi Dušan Joksimović. Muziku je pisao Vlada Divljan a glavne uloge igraju Dragan Bjelogrlić, Milorad Mandić Manda i Vesna Trivalić.

Dakle, ovo je sve All-Star postava jugoslovenske kinematografije a bogami i turske jer je montažer bio Mustafa Preševa koji je kasnije tamo otišao da živi i radi.

Međutim, film u suštini ne donosi mnogo toga novog, a to bi se očekivalo od Gajića. Ovo je jedna milionita varijacija na JULES ET JIM sa vrlo malo autentičnog duha vremena, ali zato sa dosta citata Crnog talasa umetnutog u neke "moderne" okolnosti. Koliko god Gajić mislio da je dinamičan sa obilnom upotrebom muzike, još su davnih dana Kokan Rakonjac i Žika Pavlović apsolvirali rokenrol u našem ambijentu i odsvirali tu vrstu scena.

Glumci su inspirisani, scenario je takav da nisu baš tri uma morala da ga smišljaju i u sebi nosi dozu naivnosti koja karakteriše studentski film, i uprkos produkciji Fakulteta dramskih umetnosti i Inex filma zavhaljujući kojoj je Gajić definitivno imao uslove da snimi nešto što po fizionomiji liči na tadašnji bioskopski film. Ali, ovo je samo malo modernije od nekog Dragana Kresoje koji je zapravo definisao fizionomiju onoga što volimo da mrzimo u jugoslovenskom filmu osamdesetih.

U svakom slučaju, ako je merilo bilo ko je spreman da se uklopi u okvir jugosloevskog filma u umirućim danima potrošenog socijalizma, Gajić se relativno lako kvalifikovao ovako nečim.

Posle ovog filma, nije teško zaključiti kako je Dragojević lako pomeo tu generaciju kada se pojavio.

Ali film, imajući u vidu, za koga je/ od koga je nije loš, i naravno sam po sebi ne deazvuiše one interesantne i inventivne stvari koje je Gajić već tada sporadično radio.

SUNCE NIKAD VIŠE

 SUNCE NIKAD VIŠE Davida Jovanovića je veoma zanimljiv, dosledno izveden i solidno realizovan art house film koji meditira o životu u eri ekološkog i društvenog razaranja,

Smešten u blizinu rudarskog kopa, Jovanovićev film govori o dezintegraciji porodice kojoj razum kaže da se odseli iz socijalno i ekološki devastiranog sela koje odumire ali joj srce govori da tu ostane.

Centralni lik kroz koji se prelama je dete kome je naravno srce dominanrno u sagledavanju stvarnosti.

SUNCE NIKAD VIŠE donosi jednu sofisticiranu narativnost koja je neklasična, i izgrađena je kroz ređanje scena koje više objedinjuje atmosfera nego koherentna priča. Kohezija se gradi kroz atmosferu, kroz osećaj gledaoca pre nego kroz velike dramske razvoje i obrte.

Ovo je film čija dramaturgija nije razvijena kroz usko rečeno dramsko, već se gradi drugim sredstvima čime jasno nameće Jovanovića, i njegovog saradnika scenaristu Đorđa Kosića, kao veoma autentične glasove, ali što je još važnije - kao autore koji u stanju da sprovedu u delo jedan ovako složen koncept.

SUNCE NIKAD VIŠE se u tom pogledu izdvaja kao film koji je veoma jasno definisao svoje gabarite, i u jednom skromnom zahvatu pružio mnogo, u pogledu atmosfere ali i značenja, kroz veoma uspelu realizaciju u svim sektorima.

Otud, u sezoni kada je društvo bilo u kolapsu, slanje ovog filma da bude naš kandidat za oskara ne samo da je dobro ilustrovalo u kom se stanju ovde živi, već je ovo bio retko reprezentativan film za te potrebe, a da je proizveden kod nas.

* * * / * * * *

CIGARETTE CANDY

Zanimljiva filmska i televizijska rediteljka Lauren Wolkstein je tokom studija na Columbiji snimila kratki film CIGARETTE CANDY, o susretu traumatizovane tinejdžerke i veterana koji se veoma potrešen vratio iz jednog od američkih bliskoistočnih ratova.

Reč je o altmanovskom filmu stanja u scenama dočeka mladog marinca i sirovoj intimnoj priči kada njih dvoje ostanu nasamo.

Lauren Wolkstein sa podelom bez poznatih lica i sa tehničkim uslovima koji nisu vrhunski ipak uspeva da održi audiovizuelni integritet i konzistentnost dela i da u studentskom filmu uspešno izvede jednu veoma složenu zamisao.