DE LIFTERS

DE LIFTERS je studentski film Paula Verhoevena iz 1962. godine, isto po scenariju prerano preminulog Jana Van Mastrigta. Veoma vibrantna priča o tri momka koji kao autostoperi pokušavaju da privuku pažnju jedne devojke na seoskom putu i u kabrioletu koji ih je pokupio.

Film izbegava da ima klasičnu priču u čisto narativnom pogledu, ali Verhoeven ga rediteljski zaokružuje i formira celinu unutar naizgled veoma spontane glumačke igre.

Film je crno-beli i veoma energično snimljen sa puno pokreta u kadru, u kretnji kamere u kretnji objekata u kojima se priča dešava, a to će kasnije biti obeležje Verhoevenovog rada.

NIETS BIZJONDERS

NIETS BIZJONDERS je studentski film Paula Verhovena iz 1961. godine. Scenario je napisao Jan Van Mastrigt, Verhoevenov kolega koji je jedina značajna dela imao kao pisac njegovih kratkih filmova. Preminuo je mlad 1964. godine i nije stigao da radi dalje sa njim.

Kao što znamo Gerard Soeteman je kasnije bio Verhoevenov redovni i ključni i saradnik u holandskoj fazi a i posle nje, i možda je to mogao biti Van Mastrigt.

NIETS BIZJONDERS je kratki film o junaku koji se disasocira, i uz tekst iz voiceovera prati svoje ponašanje tokom večernjeg izlaska. Junak je ciničan, gnevan, film je mladalački, i u osnovi je dobar ali ne najavljuje u potpunosti sve ono što će Verhoeven doneti kinematografiji.

THE DRIVE-BY

Crno-beli film Braće Hughes THE DRIVE BY je sa komentarima uvršten na Criterionovo izdanje filma MENACE 2 SOCIETY. Kako sam naslov kaže ovo je film o drive by pucanju, urađen u formi meditacije junaka koji treba da ga izvede. Smenjuju se stanje ubice pred zadatak sa komešanjem i haosa samog čina.

Film je snimljen na videu, sama izvedba je pod pritiskom policije koja patrolira i kada vidi mlade afroameričke studente sa oružjem legitimiše i privodi te u komentaru Hughesovi objašnjavaju kako su iz ovog filma naučili da se snađu kad ne uspeju da snime sve.

HEROJI

Nicolas Winding Refn se ispostavlja kao kontinuirano najuticajniji reditelj među mladim rediteljima sa FDU koji ulaze u kinematografiju. Posle Luke Bursaća, njegov uticaj ispoljio je i Goran Nikolić u filmu HEROJI koji je u izvesnom pogledu nadovezivanje na Refnov vikinški rad VALHALLA RISING.

Na nesreću HEROJA, nisam preterani fan VALHALLA RISINGa, pa samim tim nisam mnogo dirnut suptilnim omažima Jednookom i sl. ali u redu, čućemo sigurno i neka mišljenja onih koji su voleli taj film. Zanimljivo je da su oba filma premijerno prikazana na FESTu, ali sa suprotnim rezultatima.

VALHALLA RISING je doživeo nezaslužene pohvale kritike, a HEROJI su brutalno otpisani - ne sasvim nezasluženo, ali sa jednim zanemarivanjem određenih rezultata koji jesu postignuti.

Ono što su rezultati ovog filma jeste da u svom celovečernjem debiju Goran Nikolić uspeva da nadiđe osnovne probleme svojih studentskih filmova. Ovaj film izgleda dobro i generalno ima narativni fokus, a to su dve stvari koje su najpre nedostajale u njegovim studenstkim radovima.

Fotografija Vladimira Đurića je solidna, u prirodi uspeva da probudi likovnost i izgradi ubedljivost filmskog prizora, imamo osećaj da smo u tom vremenu, a bez nekih agresivnih intervencija.

E sad, ono na šta su se negativni komentari fokusirali i što zaista jeste problem filma - to je razvučenost, nepostojanje sadržaja koji može da opravda trajanje, činjenica da i ovaj sadržaj koji tu postoji koliko god nedovoljan nije naročito dobar, deluje stidljivo, preobazrivo, a kada se film završi rezom pred obračun, deluje sve maltene ironično - imamo prvo manjak uzbuđenja, a ono kada se konačno desi, reditelj svesno bira da ga ne prikaže.

Međutim, to što u filmu nema sadržaja, nema radnje itd. možemo lako objasniti time da je ovo zapravo diplomski film, snimljen sa idejom da se nekako napravi dugometražni film sa resursima za kratki itd.

Ipak, isto tako jasno je da film ideju da svesno bude neki slow cinema, neko arty odugovlačenje, i pitanje je zašto kao takav nije percipiran.

S jedne strane, QUOD LICET IOVI, NON LICET BOVI, dakle autori i producenti moraju da budu ušemljeni da bi im se neka vunovlačarenja i dosade mogle razumeti kao umetnost. Ovo nije produkcija tog profila. Istovremeno, umetnička greška jeste u tome što Goran Nikolić pokušava da napravi tu neku vrstu hardkor art housea odnosno podvali ali se u postupku oseća da on ipak dolazi iz sveta konvencionalnog repertoarskog filma. Rešenja kao što je narator koji govori stvari u određenoj vezi sa dešavanjima na ekranu itd. zatim rezovi koji se dešavaju ipak u nekom konvencionalnom ritmu, potreba da se muzikom nekako oživi razvučeni vizuelni materijal, sugerišu da ovo nije real deal. 

Svaki autor konvencionalnog da ne kažem reperotarskog filma ponekad pomisli da "svaka budala" može da snimi to neko umetničko odugovlačenje, međutim za art house film je potrebno biti posebna vrsta "budale". I to je lekcija koju su naučili mnogi repertoarski odgojeni reditelji kad probaju da se okušaju u tom formatu.

U svakom slučaju, HEROJI su diplomski film sa koji je Goran Nikolić ušao u opticaj, prošao je ciklus srpskih festivala, i pravi "debi" ga čeka u drugom filmu koji će nadajmo se biti reprezentativniji.

* * / * * * *

AMBIS

Do sada se nisam susretao sa studenstkim filmovima fakulteta Sinergija. Ne znam puno o njemu, a prvi koji sam pogledao je AMBIS Katarine Krstić, rad druge godine koji čini nekoliko ispovesti glumaca pred crnom pozadinom. Ovi visokoestetizovani testimonijali čine nekakvu celinu, o počiniocima i žrtvama, i ne znam tačno koji je profil vežbe u pitanju. Film je izveden pristojno u studentskim okvirima,  a autorka je radila na svim zadacima kao filmmaker.