SEDMI DAN

Goran Gajić je još pre studija, kao zagrebački kinoamater, važio za veoma talentovanog reditelja izuzetne popkulturne pismenosti. Sada konačno imamo priliku da se masovnije upoznamo i sa njegovim studentskim radovima sa kojima je stekao kultni status i ušao u jugoslovensku kinematografiju na velika vrata.

KAKO JE PROPAO ROKENROL je bio omnibus u kom su on, Pezo i Slavica završili svoje studije a SEDMI DAN je njegov film iz 1987. godine koji traje 27 minuta. Pisao ga je zajedno sa Jovom Popovićem i Sašom Radojevićem a snimao ga je Radan Popović kom je asistirao tada mladi Dušan Joksimović. Muziku je pisao Vlada Divljan a glavne uloge igraju Dragan Bjelogrlić, Milorad Mandić Manda i Vesna Trivalić.

Dakle, ovo je sve All-Star postava jugoslovenske kinematografije a bogami i turske jer je montažer bio Mustafa Preševa koji je kasnije tamo otišao da živi i radi.

Međutim, film u suštini ne donosi mnogo toga novog, a to bi se očekivalo od Gajića. Ovo je jedna milionita varijacija na JULES ET JIM sa vrlo malo autentičnog duha vremena, ali zato sa dosta citata Crnog talasa umetnutog u neke "moderne" okolnosti. Koliko god Gajić mislio da je dinamičan sa obilnom upotrebom muzike, još su davnih dana Kokan Rakonjac i Žika Pavlović apsolvirali rokenrol u našem ambijentu i odsvirali tu vrstu scena.

Glumci su inspirisani, scenario je takav da nisu baš tri uma morala da ga smišljaju i u sebi nosi dozu naivnosti koja karakteriše studentski film, i uprkos produkciji Fakulteta dramskih umetnosti i Inex filma zavhaljujući kojoj je Gajić definitivno imao uslove da snimi nešto što po fizionomiji liči na tadašnji bioskopski film. Ali, ovo je samo malo modernije od nekog Dragana Kresoje koji je zapravo definisao fizionomiju onoga što volimo da mrzimo u jugoslovenskom filmu osamdesetih.

U svakom slučaju, ako je merilo bilo ko je spreman da se uklopi u okvir jugosloevskog filma u umirućim danima potrošenog socijalizma, Gajić se relativno lako kvalifikovao ovako nečim.

Posle ovog filma, nije teško zaključiti kako je Dragojević lako pomeo tu generaciju kada se pojavio.

Ali film, imajući u vidu, za koga je/ od koga je nije loš, i naravno sam po sebi ne deazvuiše one interesantne i inventivne stvari koje je Gajić već tada sporadično radio.

SUNCE NIKAD VIŠE

 SUNCE NIKAD VIŠE Davida Jovanovića je veoma zanimljiv, dosledno izveden i solidno realizovan art house film koji meditira o životu u eri ekološkog i društvenog razaranja,

Smešten u blizinu rudarskog kopa, Jovanovićev film govori o dezintegraciji porodice kojoj razum kaže da se odseli iz socijalno i ekološki devastiranog sela koje odumire ali joj srce govori da tu ostane.

Centralni lik kroz koji se prelama je dete kome je naravno srce dominanrno u sagledavanju stvarnosti.

SUNCE NIKAD VIŠE donosi jednu sofisticiranu narativnost koja je neklasična, i izgrađena je kroz ređanje scena koje više objedinjuje atmosfera nego koherentna priča. Kohezija se gradi kroz atmosferu, kroz osećaj gledaoca pre nego kroz velike dramske razvoje i obrte.

Ovo je film čija dramaturgija nije razvijena kroz usko rečeno dramsko, već se gradi drugim sredstvima čime jasno nameće Jovanovića, i njegovog saradnika scenaristu Đorđa Kosića, kao veoma autentične glasove, ali što je još važnije - kao autore koji u stanju da sprovedu u delo jedan ovako složen koncept.

SUNCE NIKAD VIŠE se u tom pogledu izdvaja kao film koji je veoma jasno definisao svoje gabarite, i u jednom skromnom zahvatu pružio mnogo, u pogledu atmosfere ali i značenja, kroz veoma uspelu realizaciju u svim sektorima.

Otud, u sezoni kada je društvo bilo u kolapsu, slanje ovog filma da bude naš kandidat za oskara ne samo da je dobro ilustrovalo u kom se stanju ovde živi, već je ovo bio retko reprezentativan film za te potrebe, a da je proizveden kod nas.

* * * / * * * *

KITICA MILOSTI

Velimir Abramović je 1971. godine snimio studentski film KITICA MILOSTI, sa Ciletom Marinkovićem u glavnoj ulozi. Film je montirao Srđa Penezić, što naravno dodaje na kadrovskoj ekskluzivnosti svemu tome.

Ipak, u osnovi ovo je jedna garden variety refleksija na Makavejeva, pomalo Pavlovića, i na misao Branka Vučićevića u celini. To samo po sebi nije loše ali ako imamo u vidu da te godine Joca Jovanović ima MLAD I ZDRAV KAO RUŽA, ovo je ipak jedna premala i previše isprazna avangarda kojoj naravno vremenom cena rasta zbog imena zarobljenih likom u radnji i imenom na špici.

ORAO ALBINO

ORAO ALBINO je kratki film montažera Marka Marjanovića Marinčića, po motivima priče Etgara Kereta i scenariju Strahinje Madžarevića. Producirao ga je Nemanja Ćeranić, preko svoje kuće Srpske slike koja je još od Ćeranićevih studentskih radova bila zanimljiva etiketa kad god je sretnemo na studentskom filmu.

Nažalost, ovde imamo posla sa jednim bezveznim ričijevsko-tarantinovskim pokušajem, naivnim u realizaciji, neuspelim u humoru, ali što je najgore od svega i što je najveći problem jezivo anahronim u odnosu na ono što bi studentski film kao delo mladog autora, po definiciji, trebalo da bude.

Svakako da bih voleo da vidim i neke druge radove ovog montažera koji ima želju da režira. Ovaj film nije iscrpio moju dobru volju, ali stvarno je izuzetno slab, i to ne samo kao delo, kao generacijski stav, već i u odnosu na ono što danas smatramo studentskim filmom.

DA LI STE VIDELI OVU ŽENU

Film Dušana Zorića i Matije Gluščevića ne samo da potvrđuje činjenicu da su mladi autori nosioci svega najboljeg i najinteresantnijeg u našoj kinematografiji već u izvesnom smislu donosi ono što nam je nedostajalo poslednjih godina a to je razbarušen mladalački debi koji je "lud", za koji će neko govoriti da je "izdrkavanje", koji nije starmali i usmeren ka tome da se na najbolji mogući način falsifikuje neka postojeća strana "uspešnica".

Otud ne čudi da su baš Zorić i Gluščević otišli u Veneciju, u program kritike, da su po izboru lista Variety bili među filmovima koji imaju potencijal za "oskara", a Variety im je pružio dosta pažnje i inače, pratio izlazak trejlera, uzimao izjave i sl. To naravno u konačnom zbiru ne mora ništa da znači ali film je stekao vidljivost i nadam se da će to ovim momcima pomoći.

DA LI STE VIDELI OVU ŽENU je film o sredovečnoj ženi koju pratimo u tri različite inkarnacije, tri različite sudbine, a one možda čine celinu a možda i ne. Film je otvoren za interpretaciju i u tom pogledu nudi jedan zanimljiv spoj kriptičnosti koja je evidentna ali i jedne veoma čudne narativnosti koja je zapravo dosta jasna i konsekventna. Dakle, film je uspešan spoj jedne enigme koja je pravljena da bude otvorena za interpretaciju i osnovnog toka radnje koji je zapravo veoma razumljiv.

U samoj radnji ima bizarnosti, nekada građenoj kroz sama dešavanja, nekada kroz trajanja određenih scena i to daje filmu jednu veoma posebnu pikantnost. Međutim, film isto tako ima i emociju koja se nije izgubila u svim ovih zahvatima, naprotiv. Kad god se nađemo u predelu nečega što može da probudi emociju, to se i desi.

Film je izuzetno vešto realizovan, atmosferičan je, uspeva da zarobi toplotu i vlažnost letnjih ambijenata u kojima život postaje nepodnošljiv i potreba da se čovek izvuče iz svoje kože veoma velika. Mizanscen i pokreti kamere su veoma precizno izvedeni i DA LI STE VIDELI OVU ŽENU nosi dinamiku na svim nivoima filmskog izraza.

Teško je reći posle ovakvog filma kuda će dalje ići karijere Dušana Zorića i Matije Gluščevića, oni inače razdvojeno režiraju kratke filmove do sada, ali definitivno ih stavlja u prvi red autora na koje treba obratiti pažnju.

* * * / * * * *

DŽIMI PLOVI DALEKO

DŽIMI PLOVI DALEKO ima u sebi jednu ekskluzivu - sniman je na egzotičnoj inostranoj lokaciji sa zanimljivim meštanima i ima određenu vibrantnost tog postkolonijalnog miljea. Film traje oko šest minuta i reč je o jednostavnoj priči o rastanku deteta od oca koji odlazi u pečalbu.

Nisam zapazio neku izrazitu bravuru u ovom filmu Tamare Broćić ali prosto ima niz činjenica oko onoga što je u kadru koje ga izdvajaju.

Na sajtu Martovskog festivala istaknut je FDU kao producent iako na samoj špici ga nisam zapazio.

SVAKAKO ĆU DA KRVARIM

SVAKAKO ĆU DA KRVARIM Sare Radulović je zanimljivo izveden, mada ne i najuspešnije glumljen kratki film o devojci koja u postabortusnoj histeriji luta kroz grad, razmišlja o raznim životnim situacijama koje su posredno vodile ka tom događaju ili je na to podsećaju.

Estetika je tipična savremena FDU postavka, kamera prati junakinju u neprekinutom kadru, ona se kreće kroz urbani ambijent koji je erodirao, sve to nam je već dobro poznato iz raznih vežbi, ovog i sličnog tipa.

Međutim, Sara Radulović nudi uspelu verziju te estetike i uprkos tome što nema iznenađenja, ako se apstrahuje gluma, ovo je vrlo solidan školski rad.

OVUDA ĆE PROĆI PUT

OVUDA ĆE PROĆI PUT je diplomski celovečernji film Nine Ognjanović, jedna "hronika najavljene smrti", smeštena na selu u jednoj nedefinisanoj epohi kada nema mobilnih telefona ali ima pokušaja izgradnje malih elektrana i hotela u netaknutoj prirodi.

Nina Ognjanović sigurno vodi priču koja je jednostavna ali zatim zakomplikovana jednom kriptičnom strukturom koja se poigrava pre svega psihološkim procenama likova u pogledu gledalaca. I to je u suštini najzanimljivije. Nina Ognjanović se poigrava našim viđenjem raznih stereotipa dok pokušavamo da dokučimo šta se desilo i ko je taj ko će biti mrtav na početku filma.

Skokovi u vremenu su brojni ali film nije konfuzan, naprotiv, vrlo je jasan i veoma sugestivno poziva gledaoca na igra.

U određenom smislu, debitantski film Nine Ognjanović može biti posmatran kao neki starinski, crnotalasovski, društvenokritički film Krste Papića, izveden na moderniji formalni način, mada nije ni u to vreme recimo Kokan Rakonjac izbegavao ovakve zahvate.

Film nije nužno tradicionalistički, uzimam ove reference pre svega zato što me je film podsetio na neke jako ozbiljne filmove snimljene kod nas.

OVUDA ĆE PROĆI je jednostavan, "mali" film, u najboljem smislu te reči i izbacuje Ninu Ognjanović među mlade reditelje koji mnogo obećavaju.

* * * / * * * *

HEROJI

Nicolas Winding Refn se ispostavlja kao kontinuirano najuticajniji reditelj među mladim rediteljima sa FDU koji ulaze u kinematografiju. Posle Luke Bursaća, njegov uticaj ispoljio je i Goran Nikolić u filmu HEROJI koji je u izvesnom pogledu nadovezivanje na Refnov vikinški rad VALHALLA RISING.

Na nesreću HEROJA, nisam preterani fan VALHALLA RISINGa, pa samim tim nisam mnogo dirnut suptilnim omažima Jednookom i sl. ali u redu, čućemo sigurno i neka mišljenja onih koji su voleli taj film. Zanimljivo je da su oba filma premijerno prikazana na FESTu, ali sa suprotnim rezultatima.

VALHALLA RISING je doživeo nezaslužene pohvale kritike, a HEROJI su brutalno otpisani - ne sasvim nezasluženo, ali sa jednim zanemarivanjem određenih rezultata koji jesu postignuti.

Ono što su rezultati ovog filma jeste da u svom celovečernjem debiju Goran Nikolić uspeva da nadiđe osnovne probleme svojih studentskih filmova. Ovaj film izgleda dobro i generalno ima narativni fokus, a to su dve stvari koje su najpre nedostajale u njegovim studenstkim radovima.

Fotografija Vladimira Đurića je solidna, u prirodi uspeva da probudi likovnost i izgradi ubedljivost filmskog prizora, imamo osećaj da smo u tom vremenu, a bez nekih agresivnih intervencija.

E sad, ono na šta su se negativni komentari fokusirali i što zaista jeste problem filma - to je razvučenost, nepostojanje sadržaja koji može da opravda trajanje, činjenica da i ovaj sadržaj koji tu postoji koliko god nedovoljan nije naročito dobar, deluje stidljivo, preobazrivo, a kada se film završi rezom pred obračun, deluje sve maltene ironično - imamo prvo manjak uzbuđenja, a ono kada se konačno desi, reditelj svesno bira da ga ne prikaže.

Međutim, to što u filmu nema sadržaja, nema radnje itd. možemo lako objasniti time da je ovo zapravo diplomski film, snimljen sa idejom da se nekako napravi dugometražni film sa resursima za kratki itd.

Ipak, isto tako jasno je da film ideju da svesno bude neki slow cinema, neko arty odugovlačenje, i pitanje je zašto kao takav nije percipiran.

S jedne strane, QUOD LICET IOVI, NON LICET BOVI, dakle autori i producenti moraju da budu ušemljeni da bi im se neka vunovlačarenja i dosade mogle razumeti kao umetnost. Ovo nije produkcija tog profila. Istovremeno, umetnička greška jeste u tome što Goran Nikolić pokušava da napravi tu neku vrstu hardkor art housea odnosno podvali ali se u postupku oseća da on ipak dolazi iz sveta konvencionalnog repertoarskog filma. Rešenja kao što je narator koji govori stvari u određenoj vezi sa dešavanjima na ekranu itd. zatim rezovi koji se dešavaju ipak u nekom konvencionalnom ritmu, potreba da se muzikom nekako oživi razvučeni vizuelni materijal, sugerišu da ovo nije real deal. 

Svaki autor konvencionalnog da ne kažem reperotarskog filma ponekad pomisli da "svaka budala" može da snimi to neko umetničko odugovlačenje, međutim za art house film je potrebno biti posebna vrsta "budale". I to je lekcija koju su naučili mnogi repertoarski odgojeni reditelji kad probaju da se okušaju u tom formatu.

U svakom slučaju, HEROJI su diplomski film sa koji je Goran Nikolić ušao u opticaj, prošao je ciklus srpskih festivala, i pravi "debi" ga čeka u drugom filmu koji će nadajmo se biti reprezentativniji.

* * / * * * *

BUČ KESIDI: EUFORIJA UŽIVO

BUČ KESIDI: EUFORIJA UŽIVO Davida Jovanovića je koncertni film nastao tokom pandemije, snimljen u ambijentu Fakulteta dramskih umetnosti sa numerama uokvirenim pričom koja smešta sve u fikcionalne šezdesete i snimanje nastupa mladog benda koji se otme kontroli i poremeti plan socijalističkih rukovodilaca koji su imali ideju da tu snime reklamu za lokalno proizvedenu disko kuglu.

Sam dramski aspekt priče nije izrazit i nije presudan, mada film ima jedan bitan shift u raspoloženju negde na prelazu u treći čin. U tom smislu, BUČ KESIDI: EUFORIJA UŽIVO najviše podseća na one koncertne filmove iz samih početaka rokenrola kao što su je IT’S TRAD, DAD Richarda Lestera kao i neki radovi Gordona Flemynga i Michaela Winnera, gde je dramski okvir pre svega opravdanje za dijegetičko uključivanje muzičkog nastupa.

U tom pogledu scenarista Đorđe Kosić i reditelj David Jovanović postavljaju stvari na veoma old school način i to mi se dopada, naročito jer se tokom oandemije na neki način povratio smisao rokenrol filmu.

Kod nas je bilo koncertnih filmova kao što je Čolićev GORI VATRA, bilo je Lesterovskih egzibicija kao što je serijal HAJDE DA SE VOLIMO ili kasnije SLATKO OD SNOVA, ali ovo je baš throwback na početke kada je rokenrol imao teškoće da dođe do publike.

Sada ponovo imamo okolnost koja čini da rokenrol ne dolazi do ljudi. I samim tim, ponovo je pokrenuto tajno oružje. 

Fakultet dramskih umetnosti je odlično iskorišćen kao lokacija. Svirka je energično snimljena a bend je pesme prearanžirao za živo izvođenje tako da u ovom vizuelnom živom albumu dobijamo nešto što je drugačije od običnog LPa (sviraju mahom pesme sa EUFORIJE ali i sa prve ploče OPSESIVNO-POSESIVNI HOSPUL).

Film je snimljen sa dosta entuzijazma, i zaslužuje simpatije i podršku, nezavisno od toga da li volite ovaj bend ili ne.

* * * / * * * *

PORODIČNI ODMOR

PORODIČNI ODMOR Katarine Koljević je premijerno prikazan na FESTu 2021. a prethodne godine je nastupio i na sarajevskom festivalu. U njemu autorka nastavlja putem se kretala u svom prethodnom filmu, a to je visokoestetizovana građanska melodrama, praćena realizacijom koja je studiozna i želi da pokaže spremnost za dugometražni debi.

Ovog puta, priča prati par koji je pošao na romantični izlet, igraju ih Dado Ćosić i Maja Šuša, dok su u poseti ocu kog igra Boris Isaković. Boravak na putu među junacima budi tenzije u njihovom odnosu.

Priča se manje-više svodi na istraživanje tog stanja sa malo suvišne ali svakako ne i neuverljive socijalne kritike u vidu pomena migranata.

Film je zaokružen, jasan, i baziran na scenaiju Meline Pote Koljević.

REKONSTRUKCIJA

REKONSTRUKCIJA je televizijska drama po tekstu Staše Bajac u režiji Srđana Markovića, studenta režije FDU. Scenario Staše Bajac je zanimljiv, možda previše oslonjen na određena formalna rešenja gde se priča izlaže kroz nekoliko različitih vremenskih tokova za sposobnosti mladog reditelja koji to tretitra na trom način. Osvežavajuće je na RTSu videti dramu iz omladinskog života koja je u realističkom ključu, veoma provokativna i socijalno angažovana u mnogim aspektima, ali nažalost neujednačen rediteljski postupak je limitirao njen krajnji domet, uprkos interesantnom tekstu i veoma ubedljivoj glumačkoj podeli. No, i izbor teksta i podela jesu rediteljski atributi pa u tom pogledu, ne možemo reći da ova drama ne poziva na dalje praćenje karijere Srđana Markovića.

KIDANJE

 KIDANJE Siniše Cvetića je televizijska drama studenata Fakulteta dramskih umetnosti u kojoj studenti režije snimaju tektove mladih dramaturga. Ova akcija RTSa je izuzetno važna i dobra i daje mladim autorima priliku kakvu su nekada u stara vremena dobijali mladi pisci i reditelji i pravili svoje prve korake u televizijskoj produkciji, u jednom britanskom maniru.

KIDANJE je snimljeno po tekstu Katarine Mitrović koja je već odmah posle studija napravila zamašan opus u televizijskoj produkciji i t na nekoliko značajnih projekata.

Njen predložak u prvom delu ostavlja utisak relativno rutinske socijalne melodrame smeštene u svetu koji naseljavaju narko dileri, besciljni mladi ljudi, deca koja vide put afirmacije kroz talent show emisije. Svi su u potrazi za lakom zaradom i ljubavlju.

U drugom delu, međutim, stvati dobijaju jednu ekspresionističku dimenziju, više u režiji, nego u tekstu. No, celina je uglavnom u tom domenu realizma.

KIDANJE ne nudi puno toga novog, naročito ne na nivou teksta, ali to što radi, pravi sa punim ubeđenjem i nudi ugođaj veoma solidno urađenog single camera ostvarenja.

CRNA KOCKA

CRNA KOCKA Dore Kovačević je nema vežba. Za razliku od DEVOJKE SA CRVENOM TRAKOM, ovo je nešto konvencionalniji, “studentskiji” narativ o odnosu devojke i dede sa kojim živi, zapostavlja ga jednom prilikom i treba da se suoči sa gubitnom posle njegove smrti.

Film je pedantan, jednostavan i ispunjava zadatak vrlo ubedljivo.

DEVOJKA SA CRVENOM TRAKOM

Pogledao sam DEVOJKU SA CRVENOM TRAKOM Dore Kovačević, studentski film prve godine FDU, dakle film bez zvuka.

Ovaj film je atipičan, traje celih dvadesetak minuta, i po produkcionim koncepcijama, izborom lokacija, glumačke podele uopšte ne liči na nešto što sam obično viđao kao ispitni rad prve godine.

Reč je o erotskom trileru sa Mionom Marković u glavnoj ulozi, dosta efikasnog, snažnog izraza koji se kreće negde između arty i žanrovskog pristupa.

Sve u svemu jedno obećavajuće i po mnogo čemu atipično ostvarenje.

NAJMILIJI

NAJMILIJI Tee Lukač je izuzetno vešto realizovan studentski film druge godine u kome glavne uloge igraju Marko Janketić, Branka Pujić i Renata Ulmanski. Priča je jednostavna, svedena, bolja kada se analizira nego kada se gleda. Film je vrlo precizno artikulisan u pogledu rediteljskih rešenja, ritma, kadriranja i sporadično je vrhunski estetizovan.

Emocionalna sirovost priče o unuku koji silom odlazi da provodi vreme sa bakom ne bi li je ubedio da njegovoj majci prepiše stan nosi u sebi jasne domete. I ovaj film svakako postiže njihov minimum, međutim, svakako da je možda mogao biti i razorniji u tom domenu.

Međutim, o okvirima ovog materijala, rekao bih da je više izostao taj neki emocionalni X-faktor nego što se prepoznaje neka velika rediteljska neodslednost ili greška.

MARLON

MARLON Milene Grujić je kratki studentski film koji po svojoj dinamici i energičnosti predstavlja osveženje u radovima novijih generacija. Milena Grujić donosi siguran rediteljski postupak, u svim aspektima izraza je jasna i konkretna i u tom pogledu iznova pokazuje da na njene dalje korake treba obratiti pažnju. U pogledu neke supstance međutim, MARLON ne nudi ništa previše novo, izuzev jasnoće u izlaganju priče o mladoj ženi koja tokom jednog napetog prepodneva pomisli na potencijalnu vezu sa komšijom. 

MOGU SAM

MOGU SAM Nikole Polića studentski je film o mladom čoveku koji živi sam. U svetu u kome vlada opšta rezignacija i politička napetost (Polić insistira na snimcima prošlogodišnjih demonstracija u zvučnoj slici) mladi junak živi sam i pokušava da se snađe. Ovo je film stanja iako je u pogledu broj scena i samog rediteljskog pristupa relativno dinamičan. Polić insistira na visokoj estetizaciji, scene su osvetljene i kolorkorigovane, film ima izrazitu likovnost kojoj doprinosi i izbor markantnih glumaca među kojima se Dejan Dedić i Jovana Gavrilović.

MOGU SAM je solidan film koji pleni solidnom realizacijom, osmišljenim vizuelnim konceptom i harizmatičnim glumcima ali nije naročito snažan u domenu priče.

DES MOINES

DES MOINES Olge Košarić je ispitni film treće godine montaže. Na ovoj rediteljskoj vežbi kao pomoćnik radio je Dušan Zorić, student režije, i ne znam da li on ima značajnu ulogu u rediteljskoj artikulisanosti ovog studenttskog filma ali svakako da je reč o kontrolisanom, ozbiljno koncipiranom i solidno realizovanom stusentskom filmu.

Ovde je obrađena tema odlaska iz zemlje, data iz vizure mlađe sestre koja ostaje i poslednji dan pred odlazak starije sestre provodi u stanju anksioznosti i pasivne agresije.

Deca glumci nisu savršena ali su korektna a odrasla podela nema mnogo protagonizma. Nešto je istaknutija Tatjana Venčelovski u ulozi majke i ona je proteklih godina sve aktivnija u studentskim flmovima. Nadam se da će joj se studenti za koje je radila i odužiti nekim rolama kada dođu do profesionalnih radova.

DES MOINES svakako nije na nivou TRANZICIJE i snažnijih filmova na ovu temu ali je reč o vrlo korektno realizovanoj rediteljskoj vežbi koja unekoliko nadilazi standarde studenata montaže.

ALL THAT GROWS

ALL THAT GROWS Milene Grujić je studentski dokumentarni film realizovan za dve nedelje od početka snimanja do prikazivanja nastao u saradnji sa kineskim isntitucijama i u dilu jednog vrećeg broja filmskih škola. U ovom filmu rediteljka prikazuje mladu kinesku gimanstičarku kojoj je od detinjstva celokupan život podređen pripremi za Olimpijadu za koju će nekada dorasti.

Uprkos tome što se u ovom filmu na kraju ne desi ništa neočekivano, sem ubacivanja pesme Dragana Lakovića sve što raste, što je generalno manir reditelja mlađe generacje, sve ostalo je jako vešto realizovano. Milena Grujić uspeva da uhvati vibrantnost ambijenata i visceralnost naporne svakodnevice ovih mladih sportskinja koje ulažu enorman trud u jednu izuzetno napornu sportsku disciplinu i svoje detinjstvo poklanjaju državi.

Naravno, film nema prostora da prikaže širi kontekst njihove egzistencije ali kao isečak iz njihovog života je ubedljiv, zanimljiva i budi želju da vidimo još širu sliku.