Pogledao sam MOZAIK Stefana Krasića, sentimentalni dokumentarni film o autorovoj baki. Reč je o vešto realizovanom dokumentarnom filmu sa Akademije umetnosti u kome Krasić pokazuje jasan rediteljski koncept - on tretira dokumentarnu građu kao igrani materijal i daje mu mogućnost da sam priča priču, vez ikakve intervencije kroz voiceover ili nekakve retrospekcije ili rekapitulacije. U tom smislu, Krasićev postupak ima integritet i svežinu. Šteta je samo što sam porodični ambijent za koji se vezao nije još atraktivniji. Naprosto, vrlo lepa priča o baki nudi porodičnu sliku koja gledaocu nije bila neophodna.
Нема коментара:
Постави коментар