NEGOCIOS

Luis Margani je u kratkom filmu NEGOCIOS iz 1995. najavio svoju sjajnu ulogu iz debitantskog filma Pabla Trapera MUNDO GRUA.

Luis Magrani ovde igra blue collar radnika, mehaničara koji radi u prodavnici raznih auto delova, i Trapero slika sirovu ali opet na neki način toplu sliku svakodnevice prodavaca u tom tipu trgovine.

Kao i MUNDO GRUA i NEGOCIOS je crno-beli film. Iako je reč o studentskom radu i vrlo jednostavnom zahvatu, Trapero uspeva da ga spakuje u upečatljivu celinu koja kapitalizuje svoju sirovost.

ORAO ALBINO

ORAO ALBINO je kratki film montažera Marka Marjanovića Marinčića, po motivima priče Etgara Kereta i scenariju Strahinje Madžarevića. Producirao ga je Nemanja Ćeranić, preko svoje kuće Srpske slike koja je još od Ćeranićevih studentskih radova bila zanimljiva etiketa kad god je sretnemo na studentskom filmu.

Nažalost, ovde imamo posla sa jednim bezveznim ričijevsko-tarantinovskim pokušajem, naivnim u realizaciji, neuspelim u humoru, ali što je najgore od svega i što je najveći problem jezivo anahronim u odnosu na ono što bi studentski film kao delo mladog autora, po definiciji, trebalo da bude.

Svakako da bih voleo da vidim i neke druge radove ovog montažera koji ima želju da režira. Ovaj film nije iscrpio moju dobru volju, ali stvarno je izuzetno slab, i to ne samo kao delo, kao generacijski stav, već i u odnosu na ono što danas smatramo studentskim filmom.

DA LI STE VIDELI OVU ŽENU

Film Dušana Zorića i Matije Gluščevića ne samo da potvrđuje činjenicu da su mladi autori nosioci svega najboljeg i najinteresantnijeg u našoj kinematografiji već u izvesnom smislu donosi ono što nam je nedostajalo poslednjih godina a to je razbarušen mladalački debi koji je "lud", za koji će neko govoriti da je "izdrkavanje", koji nije starmali i usmeren ka tome da se na najbolji mogući način falsifikuje neka postojeća strana "uspešnica".

Otud ne čudi da su baš Zorić i Gluščević otišli u Veneciju, u program kritike, da su po izboru lista Variety bili među filmovima koji imaju potencijal za "oskara", a Variety im je pružio dosta pažnje i inače, pratio izlazak trejlera, uzimao izjave i sl. To naravno u konačnom zbiru ne mora ništa da znači ali film je stekao vidljivost i nadam se da će to ovim momcima pomoći.

DA LI STE VIDELI OVU ŽENU je film o sredovečnoj ženi koju pratimo u tri različite inkarnacije, tri različite sudbine, a one možda čine celinu a možda i ne. Film je otvoren za interpretaciju i u tom pogledu nudi jedan zanimljiv spoj kriptičnosti koja je evidentna ali i jedne veoma čudne narativnosti koja je zapravo dosta jasna i konsekventna. Dakle, film je uspešan spoj jedne enigme koja je pravljena da bude otvorena za interpretaciju i osnovnog toka radnje koji je zapravo veoma razumljiv.

U samoj radnji ima bizarnosti, nekada građenoj kroz sama dešavanja, nekada kroz trajanja određenih scena i to daje filmu jednu veoma posebnu pikantnost. Međutim, film isto tako ima i emociju koja se nije izgubila u svim ovih zahvatima, naprotiv. Kad god se nađemo u predelu nečega što može da probudi emociju, to se i desi.

Film je izuzetno vešto realizovan, atmosferičan je, uspeva da zarobi toplotu i vlažnost letnjih ambijenata u kojima život postaje nepodnošljiv i potreba da se čovek izvuče iz svoje kože veoma velika. Mizanscen i pokreti kamere su veoma precizno izvedeni i DA LI STE VIDELI OVU ŽENU nosi dinamiku na svim nivoima filmskog izraza.

Teško je reći posle ovakvog filma kuda će dalje ići karijere Dušana Zorića i Matije Gluščevića, oni inače razdvojeno režiraju kratke filmove do sada, ali definitivno ih stavlja u prvi red autora na koje treba obratiti pažnju.

* * * / * * * *

NIZAK UDARAC

NIZAK UDARAC Marka Vukotića je izuzetno uspeo urbani film bez reči smešten u svet bokserskih treninga i mladih ljudi koji ne mogu da kontrolišu svoje nasilne impulse. Film je sirov, snažan, jednostavan i vrlo efektno snimljen, bez komplikovanja ali sa jednim spontanim osećajem za ritam, visceralnost i estetiku. Vukotić je u ovoj sirovoj priči pokazao sirovi talenat. Nadam će da će u budućim radovima ispuniti ono što je obećao ovom vežbom.

STONE CARS

STONE CARS Reinaldo Marcusa Greena snimljen je u Južnoj Africi, za njegove NYU Tisch studije.

Dešava se u jednom opasnom kraju u veoma opasnoj zemlji i prati devojku koja pokušava da se opredeli da li će ući u nešto ozbiljno i obavezujuće sa svojim momkom ili ne, i odluku donosi na kraju pod pritiskom nasilja u kraju.

Deluje da je poenta filma mračna, da se mora doneti odluka da li je "nečija ili ničija", i film je u svom izrazu precizan, sugestivan, 

Greenov postupak je sirov, uz punu svest sa događajima u svetskom filmu, ali sa narativnom preciznošču.

STOP

Reinaldo Marcus Green je postepeno izgradio poziciju veoma pouzdanog i uglednog reditelja koji kombinuje autorske i čisto producentske projekte, bilo da su to star vehicles za Marka Wahlberga ili Willa Smitha, bilo HBO serije. Sve te projekte odlukuje studioznost postupka i ozbiljnost teme - mahom su istinite priče.

STOP je Greenov studentski film snimljen za NYU Tisch školu, jedna mala priča o crnom momku kog tokom relativno bezazlene večeri, pri povratku kući zaustavlja policija i to ga traumatizuje iako nije imao šta da krije.

Film je vrhunski realizovan ali sam rediteljski postupak (izuzmemo li njujorške lokacije koje su same po sebi filmične) podosta podseća na FDU filmove ovog profila. Da li je to dobro za FDU ili loše za Greena, ne znam, ali na kraju priče, imam utisak da je to neka sinhronizovana poetika.

DŽIMI PLOVI DALEKO

DŽIMI PLOVI DALEKO ima u sebi jednu ekskluzivu - sniman je na egzotičnoj inostranoj lokaciji sa zanimljivim meštanima i ima određenu vibrantnost tog postkolonijalnog miljea. Film traje oko šest minuta i reč je o jednostavnoj priči o rastanku deteta od oca koji odlazi u pečalbu.

Nisam zapazio neku izrazitu bravuru u ovom filmu Tamare Broćić ali prosto ima niz činjenica oko onoga što je u kadru koje ga izdvajaju.

Na sajtu Martovskog festivala istaknut je FDU kao producent iako na samoj špici ga nisam zapazio.

SVAKAKO ĆU DA KRVARIM

SVAKAKO ĆU DA KRVARIM Sare Radulović je zanimljivo izveden, mada ne i najuspešnije glumljen kratki film o devojci koja u postabortusnoj histeriji luta kroz grad, razmišlja o raznim životnim situacijama koje su posredno vodile ka tom događaju ili je na to podsećaju.

Estetika je tipična savremena FDU postavka, kamera prati junakinju u neprekinutom kadru, ona se kreće kroz urbani ambijent koji je erodirao, sve to nam je već dobro poznato iz raznih vežbi, ovog i sličnog tipa.

Međutim, Sara Radulović nudi uspelu verziju te estetike i uprkos tome što nema iznenađenja, ako se apstrahuje gluma, ovo je vrlo solidan školski rad.

ALGO POR AHI

ALGO POR AHI režirala je Andrea Slaviček, mlada hrvatska rediteljka koja je deo studija obavila u Španiji i tamo dobila priliku da snimi studentski film u kom glavnu ulogu igra Vicky Luengo, tada još uvek ne tako bitna kao danas.

Vicky dominira i ovim filmom u ulozi konobarice koja jedne noći vidi neku napetu situaciju koju ne može skroz da identifikuje ali pomisli da bi to možda moglo biti silovanje. Mučena tim prizorom kreće da razmišlja o tome da li da prijavi ili ne, kao i da sumnja šta je videla.

Iako po zapletu zvuči kao triler, ovaj film je mnogo više jedan psihološki portret i Andrea Slaviček ga u modernom maniru ostavlja otvorenim,što je svakako pametnije nego da pogreši na kraju. Vicky Luengo naravno pruža mnogo u pogledu harizme a Slavičekova kao već zainteresovana i za fashion film, koristi sve prilike da je zabeleži.

MARTINA Y LA LUNA

Javier Loarte je sarađivao sa Isabel Penom na scenariju za ovaj španski studentski film. On je potom snimio još nekoliko kratkih filmova a ona je napravila izuzetno uspešnu karijeru na bioskopskom filmu i televiziji. Čak se i pojavljuje u jednoj kameo ulozi majke naslovne junakinje.

Film je jedna groteska, crna komedija sa elementima bajke u kojoj Loarte kombinuje igrani materijal i dokumentarne deonice koje postavlja u fikcionalnu funkciju. Ništa od toga nije preterano novo ali je pristojno izvedeno. Međutim, sam film je edgy u uvođenju motiva incesta koji kasnije ne dobije ni približno adekvatno razrešenje tako da posle svega deluje infantilno. 

OVUDA ĆE PROĆI PUT

OVUDA ĆE PROĆI PUT je diplomski celovečernji film Nine Ognjanović, jedna "hronika najavljene smrti", smeštena na selu u jednoj nedefinisanoj epohi kada nema mobilnih telefona ali ima pokušaja izgradnje malih elektrana i hotela u netaknutoj prirodi.

Nina Ognjanović sigurno vodi priču koja je jednostavna ali zatim zakomplikovana jednom kriptičnom strukturom koja se poigrava pre svega psihološkim procenama likova u pogledu gledalaca. I to je u suštini najzanimljivije. Nina Ognjanović se poigrava našim viđenjem raznih stereotipa dok pokušavamo da dokučimo šta se desilo i ko je taj ko će biti mrtav na početku filma.

Skokovi u vremenu su brojni ali film nije konfuzan, naprotiv, vrlo je jasan i veoma sugestivno poziva gledaoca na igra.

U određenom smislu, debitantski film Nine Ognjanović može biti posmatran kao neki starinski, crnotalasovski, društvenokritički film Krste Papića, izveden na moderniji formalni način, mada nije ni u to vreme recimo Kokan Rakonjac izbegavao ovakve zahvate.

Film nije nužno tradicionalistički, uzimam ove reference pre svega zato što me je film podsetio na neke jako ozbiljne filmove snimljene kod nas.

OVUDA ĆE PROĆI je jednostavan, "mali" film, u najboljem smislu te reči i izbacuje Ninu Ognjanović među mlade reditelje koji mnogo obećavaju.

* * * / * * * *

PATROL

PATROL je ispitni film Johna Pattona Forda snimljen na American Film Instituteu i već 2020. godine najavljuje jedan veoma ozbiljan talenat, u maloj priči o razvedenom čuvaru garaže čiji mali sin poveruje da je on u stvari policajac i maloj pustolovini koju imaju ne bi li sinu podržao tu iluziju.

EMILY THE CRIMINAL je bio jedan od najupečatljivijih filmova 2022. godine i bio je izuzetno efektan baš zbog toga što je bio izuzetno uzbudljiv i napet bez nekog spektakla i naoružanja, ispitujući kriminalitet koji postepeno osvaja jednu skroz običnu mladu ženu.

Ovde imamo niz sličnih elemenata, pre svega čoveka koji skroz slučajno prepoznaje laž koja bi mu mogla olakšati i unaprediti život i potom njegovo sve dublje potonuće u nju, do tačke kada ta laž ugrozi upravo ono što bi trebalo da poboljša.

Film je energičan, propulzivan a kolega koji je snimao kasnije je napravio vrlo zanimljivu karijeru recimo snimajući HBO seriju WINNING TIME.