KAKO JE PROPAO ROKENROL je bio omnibus u kom su on, Pezo i Slavica završili svoje studije a SEDMI DAN je njegov film iz 1987. godine koji traje 27 minuta. Pisao ga je zajedno sa Jovom Popovićem i Sašom Radojevićem a snimao ga je Radan Popović kom je asistirao tada mladi Dušan Joksimović. Muziku je pisao Vlada Divljan a glavne uloge igraju Dragan Bjelogrlić, Milorad Mandić Manda i Vesna Trivalić.
Dakle, ovo je sve All-Star postava jugoslovenske kinematografije a bogami i turske jer je montažer bio Mustafa Preševa koji je kasnije tamo otišao da živi i radi.
Međutim, film u suštini ne donosi mnogo toga novog, a to bi se očekivalo od Gajića. Ovo je jedna milionita varijacija na JULES ET JIM sa vrlo malo autentičnog duha vremena, ali zato sa dosta citata Crnog talasa umetnutog u neke "moderne" okolnosti. Koliko god Gajić mislio da je dinamičan sa obilnom upotrebom muzike, još su davnih dana Kokan Rakonjac i Žika Pavlović apsolvirali rokenrol u našem ambijentu i odsvirali tu vrstu scena.
Glumci su inspirisani, scenario je takav da nisu baš tri uma morala da ga smišljaju i u sebi nosi dozu naivnosti koja karakteriše studentski film, i uprkos produkciji Fakulteta dramskih umetnosti i Inex filma zavhaljujući kojoj je Gajić definitivno imao uslove da snimi nešto što po fizionomiji liči na tadašnji bioskopski film. Ali, ovo je samo malo modernije od nekog Dragana Kresoje koji je zapravo definisao fizionomiju onoga što volimo da mrzimo u jugoslovenskom filmu osamdesetih.
U svakom slučaju, ako je merilo bilo ko je spreman da se uklopi u okvir jugosloevskog filma u umirućim danima potrošenog socijalizma, Gajić se relativno lako kvalifikovao ovako nečim.
Posle ovog filma, nije teško zaključiti kako je Dragojević lako pomeo tu generaciju kada se pojavio.
Ali film, imajući u vidu, za koga je/ od koga je nije loš, i naravno sam po sebi ne deazvuiše one interesantne i inventivne stvari koje je Gajić već tada sporadično radio.
