Cindy Hue je snimila na Tischu samozvani naučnofantastični film ODESSA, i verovatno jedini podatak po kom će ovaj film pamtiti istorija, ma koliko to surovo zvučalo jeste to da je Nia DaCosta bila asistentkinja režije.
Nažalost, niko se ovde nije naročito pretrgao a Hue snima priču o slučajnom susretu dvoje ljude koja možda ima a možda i nema neke SF konsekvence.
Međutim, imalo SF dimenziju ili ne, ono što se dešava u filmu je kruto, prilično nevešto i naivno u svakom pogledu.
NANI je studentski film koji je Justin Tipping snimio kao polaznik American Film Institutea i sa njim je već došao u poziciju da dobije srebrnu medalju na dodeli studentskih oskara.
Reč je o filmu koji najavljuje njegov atmosferični stil, sa visokom estetizacijom i razvijenim osećajem za odnose među karakterima.
U ovoj priči imamo mladog graffiti artista koji za kaznu biva poslat da čuva starce u staračkom domu i u njemu se zbliži sa staricom tako što je pusti da ona ispisuje tagove, postepeno ostavljajući da to bude njena poslednja kopča sa razumom i svetom oko nje.
Film je sentimentalan, i to je greh od kog ne beži ali je izvanredno izveden i u suštini veoma dobar.
DVA je film koji je za ispit na ADU režirao i pisao Andrija Mardešić. I kad gledamo estetski domet filma, reč je o izuzetno vešto izvedenoj vežbi bez reči, i spada među bolje koje sam imao priliku da pogledam.
Film govori o uličnom sviraču koji ulazi da svira u hodniku jedne zgrade i kada zasvira Užičko kolo pokrene PTSD jednog branitelja. To pokreće njegove flešbekove na srpska zlodela, rat i dovede do nasilne završnice.
Film ima jednu horor ekspresiju i prikazivanju srpskih zločina i u tom pogledu je autentičan i snažan, iako naravno ima preterivanja koje sve dovodi do paroksizma, naročito za nas. Pritom kada se osnovni deo filma završi i krene špica koja je po definiciji integralni deo ostvarenja čuje se Thompsonova pesma o zaboravljanju heroja.
U tom smislu, pravo je blago naći ovaj film jer je istovremeno umetnički vrlo uspela studentska vežba dok je u isto vreme u političkom smislu nešto što aged badly i verovatno bi autori danas najradije ovo ostavili da bude na miru u 2010. godini.
Andrija Mardešić i David Kapac su moji favoriti od mlađe ili rane srednje generacije hrvatskih reditelja.
Zato me je jako obradovala mogućnost da pogledam njihove studentske filmove.
TRAJNA PODRUDBA je Kapčeva režija, pisana zajedno sa Mardešićem.
Film prikazuje poslednji dan rada jedne male zagrebačke videoteke i sitne dramedije nekoliko junaka među kojima su vlasnik koji je kultnu videoteku nasledio od oca, njegov lenji zaposlenik i lokalni blejač stoner i stručnjak za sva pitanja koji vreme provodi u videoteci iako nema zapravo odavno ni VHS.
U filmu ima filmofilskih posveta i u tom pogledu ovo je veoma tipična, obavezna figura studentskog filma, ali u suštini nema onoga po čemu su Mardešić i Kapac poznati. Dakle, nema uvrnute hororične dimenzije.
Ovo je jedna vrlo strejt topla priča o drugarima, geekovima itd. No, iz ovog filma se ne bi ni približno moglo prepoznati kako će i na koji način Kapac i Mardešić postati bitni.
U tom smislu od njih bih pre očekivao da ekranizuju slučaj Milesove videoteke nego jednu ovako benignu storiju.
Sara Markoviž me je 2016. oduševila svojim filmom USUD koji je imponovao vizuelnim izrazom i zrelošću. 2018. godine snimila je film BRAZILKA, film koji je takođe za potrebe ispita pokazao još jedan dodatni sloj rediteljske veštine. Radeći po scenariju koji je napisala sa Sarom Radojković, Sara ovde pravi film jedne naizgled veoma labave ali zapravo vrlo precizne strukture o mladoj ženi koja je upitana nad time šta su moderni romantični odnosi i njenom spoznajom da oni nisu samo određeni rigidni okvir već zapravo spektar u kome ima dosta individualnih preferenci.
Na tom putu, junakinja prolazi kroz kaleidoskop situacija, i niz životnih, realnih i umišljenih stanja i radnji, koje naravno mi čitamo kao dobar film, ali deluju bezmalo neverovatno kada su zarobljeni u nečemu što je ipak na kraju dana studentski rad.
Otud, BRAZILKA ide korak dalje u odnosu na USUD i pogledana sada 2025. pokazuje da bi o Sari Marković ova kinematografija morala više da razmišlja.
GENERALNA je briljantan ispitni film Marka Vukotića, velike nade žanrovskog filma koja stasava na Akademiji umetnosti u Beogradu. Snimljen za ispit na leto 2025. reč je o vrlo zanimljivom, domišljatom, borilačkom filmu o grupi kaskadera koji prave generalnu probu za scenu tuče koja treba da se snima, da bi se ubrzo glumljeno nasilje na probi, pretvorilo u pravo.
GENERALNA je izvnaredno upakovan kratki film koji ima u sebi pravi DNK kratkog filma što pokazuje izuzetan filmmejkerski nerv. Ovo nije hendikepirani dugometražni film već pravi kratki i u tome je izuzetno uspešan.
Marko Vukotić je svakako momak na kog treba obratiti pažnju i posmatrati kojim će putem krenuti jer pored autorskog pred njim stoji i perspektiva nekog second unit posla.
Jeremy Robbins je režirao film NEWSWORTHY kao ispitni rad na univerzitetu Columbia a kao scenaristkinja i saradnica u produkciji pomogla mu je, danas slavnija, koleginica Katie Silberman.
NEWSWORTHY je dinamična školska komedija mejnstrim izraza o momku koji po svaku cenu želi da postane saradnik školske televizije i na tom putu je spreman da od svake sitnice napravi "priču" sve dok ne naiđe na jednu ozbiljnu.
Film je solidno postavljen u pogledu glumačke podele, i veoma dinamično je realizovan, sa materijalom koji je izvesno bio usmeren ka pravljenju jednu montažno agresivnije forme.
U ovom filmu je svakako, Robbins pokazao, u saradnji sa Katie da bi mogao da se okuša u nečemu ambicioznijem ovog tipa, ali paradoksalno žanrovski je kasnije pošao u drugom smeru, dočim je ona istrajala.
Velimir Abramović je 1971. godine snimio studentski film KITICA MILOSTI, sa Ciletom Marinkovićem u glavnoj ulozi. Film je montirao Srđa Penezić, što naravno dodaje na kadrovskoj ekskluzivnosti svemu tome.
Ipak, u osnovi ovo je jedna garden variety refleksija na Makavejeva, pomalo Pavlovića, i na misao Branka Vučićevića u celini. To samo po sebi nije loše ali ako imamo u vidu da te godine Joca Jovanović ima MLAD I ZDRAV KAO RUŽA, ovo je ipak jedna premala i previše isprazna avangarda kojoj naravno vremenom cena rasta zbog imena zarobljenih likom u radnji i imenom na špici.
Danski studentski film FINALE u režiji Marlene Lyngstad prikazan je na Beldocsu 2025. godine i reč je u suštini o jednoj ambicioznijoj reportaži oneobičenoj maskom na kameri, a koja se bavi pripremom tela u mrtvačnici za pogreb. I to je manje-više to. Dvadesetak minuta već viđenih stvari koje sticajem okolnosti uvek bude neku dozu morbidne radoznalosti.
Ricardo Korda je za ispit na American Film Instituteu snimio kratki film BEAUTIFULLY ESTHER u kom se bavi staricom koja posle srčanog udara svog muža i njegovog odlaska u bolnicu odluči da preispita svoj život i razvije rutinu u kojoj provodi svoje poslednje godine.
Kordina ideja je jednostavna ali vešto izvedena sa više nego inspirisanom glumačkom podelom, naročito starcima u glavnoj i naslovnog ulozi.
Zanimljivo je da se Kordin kolega John Patton Ford pojavljuje u maloj ulozi kurira koji starcima donosi ručak.
Za razliku od Forda, Korda kasnije - barem za sada - nije imao značajnije uspehe.
Arun Fryer je u svom ispitnom filmu CYBURBIA snimljenom za Vancouver Film School pokazao ekonomičan pristup potencijalnom SF spektaklu.
Film se dešava u bliskoj budućnosti u kojoj su ljudi masovno ugradili čipove u mozak. Jednog dana naprosto dolazi do kvara na čipovima i pandemija tegoba među onima koji ih imaju.
Arun Fryer sa scenaristima ovu priču iskazuje kroz sudbinu bračnog para čiji se običan dan pretvara u tragediju.
Zanimljiv detalj je da izvanredna Danielle Deadwyler igra televizijsku novinarku koja se vidi u informativnoj emisiji u stanu glavnih junaka.
Estetizacija je skromna, slika je sirova ali funkcionalna. Studentski film ne nadilazi svoje kapacitete ali ispunjava sve zadatke koje je započeo.
Jason Michael Brescia je na koledžu Dodge snimio kratki film RIDICULOUSLY EMO o zgodama srednjoškolskog emo benda koji tera svog člana da preispita odnos sa devojkom kako bi mogao da bude pravoverni emo.
Temi emo benda će se ovaj reditelj vratiti kasnije i u svom igrenjaku ROMANCE IN THE DIGITAL AGE.
Joe Dietsch je kao student radio na kastingu za ovaj film, pa mi je naslov tako privukao pažnju. I krajnji rezultat je vrlo kompetentan ali u kreativnom pogledu krajnje konvencionalan kratki rad u kom je Brescia pokazao da je u stanju da izvuče solidan rezultat iz svih sektora, što na kraju krajeva i jeste funkcija studentskog rada.
Joe Dietsch je na koledžu Dodge režirao svoj ispitni film THE FOURTH HORSEMAN i u njemu se može osetiti talenat koji će se kasnije u potpunosti istaći u filmu HAPPY HUNTING.
Dietsch ovo režira kao jedan postapokaliptični vestern, i uspeva da napravi film koji se kreće stabilno pre manje-više očekivanim ishodima, kako se elementi ređaju pred nama ali to radi tako ubedljivo, da na kraju postiže onu najveću dramsku vrlinu - završava film neočekivanim ali ubedljivim preokretom.
Ovo je studentski film ali je urađen mišićavo, dovitljivo, sa onom energijom koju je imao George Miller kad je snimao prave MAD MAXove, sa tačnom procenom kako treba da se radi ova vrsta žanrovske diverzije.
U nekim slučajevima, studentski filmovi nisu referenti za karijeru koja sledi kasnije. Ovog puta, studentski film je tačno najavio sve.
Louie Gibson je na univerzitetu Chapman učio film pa je tamo snimio i svoj dvadesetominutni studentski film AMERICAN BADASS: BERNIE'S BACK.
Na ovom filmu je radilo nekoliko ljudi sa kojima se kasnije susreo na filmovia HAPPY HUNTING i MANIFEST WEST, s tim što je ovo potpuno drugačiji rad od njih, i rekao bih da ima više veze sa nekim kasnijim Louiejevim operacijama na kanalu Funny or Die.
Naravno, Louijev rad obiluje vrlo specifičnim osećajem za humor i očigledno da je to bio njegov inicijalni ulaz u igrani materijal.
Ovaj film otud više stoji kao dvadesetominutni proof of concept za neku sketch show estetiku nego za kinematografiju i u tome je sudeći po kasnijem radu očigledno uspeo.
Meni moram priznati nije bio toliko uspeo izuzev jako dobrih throwback momenata koji parodiraju opskurni kvalitet masovno proizvođeni nindža filmova osamdesetih.
U ovom trajanju, priča ne može da se održi, i tome ne pomaže ni efektna pojava kasnije Louijeve supruge, Nine iz AMERICANSa.
Logan Sandler je na AFI 2015. godine snimio kratki film TRACKS sa Lakeithom Stanfieldom u glavnoj ulozi. Ovo je jednostavna priča o skejteru koji pokušava da živi od bavljenja sportom i ne želi da se ukalupi na poslu, iako to deluje neizbežno i njegovoj proširenoj porodici koju čine njegova majka i devojka s detetom iz prvog braka.
Sandler pravi fino estetizovanu ali konvencionalnu priču o jednom danu u životu tog junaka koji provodi sa kćerkom svoje partnerke u pokušaju da osvoji turnir.
Iako ima dosta kretanja, ovo je u osnovi film stanja i ona vrsta urbanog estetizovanog izraza koji je svojevremeno patentirao Gus Van Sant.
Kasnije su, Stanfield i Sandler sarađivala na celovečernjem filmu LIVE CARGO koji je imao art house izraz drugačiji od ovog.
