NIZAK UDARAC

NIZAK UDARAC Marka Vukotića je izuzetno uspeo urbani film bez reči smešten u svet bokserskih treninga i mladih ljudi koji ne mogu da kontrolišu svoje nasilne impulse. Film je sirov, snažan, jednostavan i vrlo efektno snimljen, bez komplikovanja ali sa jednim spontanim osećajem za ritam, visceralnost i estetiku. Vukotić je u ovoj sirovoj priči pokazao sirovi talenat. Nadam će da će u budućim radovima ispuniti ono što je obećao ovom vežbom.

STONE CARS

STONE CARS Reinaldo Marcusa Greena snimljen je u Južnoj Africi, za njegove NYU Tisch studije.

Dešava se u jednom opasnom kraju u veoma opasnoj zemlji i prati devojku koja pokušava da se opredeli da li će ući u nešto ozbiljno i obavezujuće sa svojim momkom ili ne, i odluku donosi na kraju pod pritiskom nasilja u kraju.

Deluje da je poenta filma mračna, da se mora doneti odluka da li je "nečija ili ničija", i film je u svom izrazu precizan, sugestivan, 

Greenov postupak je sirov, uz punu svest sa događajima u svetskom filmu, ali sa narativnom preciznošču.

STOP

Reinaldo Marcus Green je postepeno izgradio poziciju veoma pouzdanog i uglednog reditelja koji kombinuje autorske i čisto producentske projekte, bilo da su to star vehicles za Marka Wahlberga ili Willa Smitha, bilo HBO serije. Sve te projekte odlukuje studioznost postupka i ozbiljnost teme - mahom su istinite priče.

STOP je Greenov studentski film snimljen za NYU Tisch školu, jedna mala priča o crnom momku kog tokom relativno bezazlene večeri, pri povratku kući zaustavlja policija i to ga traumatizuje iako nije imao šta da krije.

Film je vrhunski realizovan ali sam rediteljski postupak (izuzmemo li njujorške lokacije koje su same po sebi filmične) podosta podseća na FDU filmove ovog profila. Da li je to dobro za FDU ili loše za Greena, ne znam, ali na kraju priče, imam utisak da je to neka sinhronizovana poetika.

DŽIMI PLOVI DALEKO

DŽIMI PLOVI DALEKO ima u sebi jednu ekskluzivu - sniman je na egzotičnoj inostranoj lokaciji sa zanimljivim meštanima i ima određenu vibrantnost tog postkolonijalnog miljea. Film traje oko šest minuta i reč je o jednostavnoj priči o rastanku deteta od oca koji odlazi u pečalbu.

Nisam zapazio neku izrazitu bravuru u ovom filmu Tamare Broćić ali prosto ima niz činjenica oko onoga što je u kadru koje ga izdvajaju.

Na sajtu Martovskog festivala istaknut je FDU kao producent iako na samoj špici ga nisam zapazio.

SVAKAKO ĆU DA KRVARIM

SVAKAKO ĆU DA KRVARIM Sare Radulović je zanimljivo izveden, mada ne i najuspešnije glumljen kratki film o devojci koja u postabortusnoj histeriji luta kroz grad, razmišlja o raznim životnim situacijama koje su posredno vodile ka tom događaju ili je na to podsećaju.

Estetika je tipična savremena FDU postavka, kamera prati junakinju u neprekinutom kadru, ona se kreće kroz urbani ambijent koji je erodirao, sve to nam je već dobro poznato iz raznih vežbi, ovog i sličnog tipa.

Međutim, Sara Radulović nudi uspelu verziju te estetike i uprkos tome što nema iznenađenja, ako se apstrahuje gluma, ovo je vrlo solidan školski rad.

ALGO POR AHI

ALGO POR AHI režirala je Andrea Slaviček, mlada hrvatska rediteljka koja je deo studija obavila u Španiji i tamo dobila priliku da snimi studentski film u kom glavnu ulogu igra Vicky Luengo, tada još uvek ne tako bitna kao danas.

Vicky dominira i ovim filmom u ulozi konobarice koja jedne noći vidi neku napetu situaciju koju ne može skroz da identifikuje ali pomisli da bi to možda moglo biti silovanje. Mučena tim prizorom kreće da razmišlja o tome da li da prijavi ili ne, kao i da sumnja šta je videla.

Iako po zapletu zvuči kao triler, ovaj film je mnogo više jedan psihološki portret i Andrea Slaviček ga u modernom maniru ostavlja otvorenim,što je svakako pametnije nego da pogreši na kraju. Vicky Luengo naravno pruža mnogo u pogledu harizme a Slavičekova kao već zainteresovana i za fashion film, koristi sve prilike da je zabeleži.

MARTINA Y LA LUNA

Javier Loarte je sarađivao sa Isabel Penom na scenariju za ovaj španski studentski film. On je potom snimio još nekoliko kratkih filmova a ona je napravila izuzetno uspešnu karijeru na bioskopskom filmu i televiziji. Čak se i pojavljuje u jednoj kameo ulozi majke naslovne junakinje.

Film je jedna groteska, crna komedija sa elementima bajke u kojoj Loarte kombinuje igrani materijal i dokumentarne deonice koje postavlja u fikcionalnu funkciju. Ništa od toga nije preterano novo ali je pristojno izvedeno. Međutim, sam film je edgy u uvođenju motiva incesta koji kasnije ne dobije ni približno adekvatno razrešenje tako da posle svega deluje infantilno.