DŽIMI PLOVI DALEKO

DŽIMI PLOVI DALEKO ima u sebi jednu ekskluzivu - sniman je na egzotičnoj inostranoj lokaciji sa zanimljivim meštanima i ima određenu vibrantnost tog postkolonijalnog miljea. Film traje oko šest minuta i reč je o jednostavnoj priči o rastanku deteta od oca koji odlazi u pečalbu.

Nisam zapazio neku izrazitu bravuru u ovom filmu Tamare Broćić ali prosto ima niz činjenica oko onoga što je u kadru koje ga izdvajaju.

Na sajtu Martovskog festivala istaknut je FDU kao producent iako na samoj špici ga nisam zapazio.

SVAKAKO ĆU DA KRVARIM

SVAKAKO ĆU DA KRVARIM Sare Radulović je zanimljivo izveden, mada ne i najuspešnije glumljen kratki film o devojci koja u postabortusnoj histeriji luta kroz grad, razmišlja o raznim životnim situacijama koje su posredno vodile ka tom događaju ili je na to podsećaju.

Estetika je tipična savremena FDU postavka, kamera prati junakinju u neprekinutom kadru, ona se kreće kroz urbani ambijent koji je erodirao, sve to nam je već dobro poznato iz raznih vežbi, ovog i sličnog tipa.

Međutim, Sara Radulović nudi uspelu verziju te estetike i uprkos tome što nema iznenađenja, ako se apstrahuje gluma, ovo je vrlo solidan školski rad.

ALGO POR AHI

ALGO POR AHI režirala je Andrea Slaviček, mlada hrvatska rediteljka koja je deo studija obavila u Španiji i tamo dobila priliku da snimi studentski film u kom glavnu ulogu igra Vicky Luengo, tada još uvek ne tako bitna kao danas.

Vicky dominira i ovim filmom u ulozi konobarice koja jedne noći vidi neku napetu situaciju koju ne može skroz da identifikuje ali pomisli da bi to možda moglo biti silovanje. Mučena tim prizorom kreće da razmišlja o tome da li da prijavi ili ne, kao i da sumnja šta je videla.

Iako po zapletu zvuči kao triler, ovaj film je mnogo više jedan psihološki portret i Andrea Slaviček ga u modernom maniru ostavlja otvorenim,što je svakako pametnije nego da pogreši na kraju. Vicky Luengo naravno pruža mnogo u pogledu harizme a Slavičekova kao već zainteresovana i za fashion film, koristi sve prilike da je zabeleži.

MARTINA Y LA LUNA

Javier Loarte je sarađivao sa Isabel Penom na scenariju za ovaj španski studentski film. On je potom snimio još nekoliko kratkih filmova a ona je napravila izuzetno uspešnu karijeru na bioskopskom filmu i televiziji. Čak se i pojavljuje u jednoj kameo ulozi majke naslovne junakinje.

Film je jedna groteska, crna komedija sa elementima bajke u kojoj Loarte kombinuje igrani materijal i dokumentarne deonice koje postavlja u fikcionalnu funkciju. Ništa od toga nije preterano novo ali je pristojno izvedeno. Međutim, sam film je edgy u uvođenju motiva incesta koji kasnije ne dobije ni približno adekvatno razrešenje tako da posle svega deluje infantilno. 

OVUDA ĆE PROĆI PUT

OVUDA ĆE PROĆI PUT je diplomski celovečernji film Nine Ognjanović, jedna "hronika najavljene smrti", smeštena na selu u jednoj nedefinisanoj epohi kada nema mobilnih telefona ali ima pokušaja izgradnje malih elektrana i hotela u netaknutoj prirodi.

Nina Ognjanović sigurno vodi priču koja je jednostavna ali zatim zakomplikovana jednom kriptičnom strukturom koja se poigrava pre svega psihološkim procenama likova u pogledu gledalaca. I to je u suštini najzanimljivije. Nina Ognjanović se poigrava našim viđenjem raznih stereotipa dok pokušavamo da dokučimo šta se desilo i ko je taj ko će biti mrtav na početku filma.

Skokovi u vremenu su brojni ali film nije konfuzan, naprotiv, vrlo je jasan i veoma sugestivno poziva gledaoca na igra.

U određenom smislu, debitantski film Nine Ognjanović može biti posmatran kao neki starinski, crnotalasovski, društvenokritički film Krste Papića, izveden na moderniji formalni način, mada nije ni u to vreme recimo Kokan Rakonjac izbegavao ovakve zahvate.

Film nije nužno tradicionalistički, uzimam ove reference pre svega zato što me je film podsetio na neke jako ozbiljne filmove snimljene kod nas.

OVUDA ĆE PROĆI je jednostavan, "mali" film, u najboljem smislu te reči i izbacuje Ninu Ognjanović među mlade reditelje koji mnogo obećavaju.

* * * / * * * *

PATROL

PATROL je ispitni film Johna Pattona Forda snimljen na American Film Instituteu i već 2020. godine najavljuje jedan veoma ozbiljan talenat, u maloj priči o razvedenom čuvaru garaže čiji mali sin poveruje da je on u stvari policajac i maloj pustolovini koju imaju ne bi li sinu podržao tu iluziju.

EMILY THE CRIMINAL je bio jedan od najupečatljivijih filmova 2022. godine i bio je izuzetno efektan baš zbog toga što je bio izuzetno uzbudljiv i napet bez nekog spektakla i naoružanja, ispitujući kriminalitet koji postepeno osvaja jednu skroz običnu mladu ženu.

Ovde imamo niz sličnih elemenata, pre svega čoveka koji skroz slučajno prepoznaje laž koja bi mu mogla olakšati i unaprediti život i potom njegovo sve dublje potonuće u nju, do tačke kada ta laž ugrozi upravo ono što bi trebalo da poboljša.

Film je energičan, propulzivan a kolega koji je snimao kasnije je napravio vrlo zanimljivu karijeru recimo snimajući HBO seriju WINNING TIME.

DE LIFTERS

DE LIFTERS je studentski film Paula Verhoevena iz 1962. godine, isto po scenariju prerano preminulog Jana Van Mastrigta. Veoma vibrantna priča o tri momka koji kao autostoperi pokušavaju da privuku pažnju jedne devojke na seoskom putu i u kabrioletu koji ih je pokupio.

Film izbegava da ima klasičnu priču u čisto narativnom pogledu, ali Verhoeven ga rediteljski zaokružuje i formira celinu unutar naizgled veoma spontane glumačke igre.

Film je crno-beli i veoma energično snimljen sa puno pokreta u kadru, u kretnji kamere u kretnji objekata u kojima se priča dešava, a to će kasnije biti obeležje Verhoevenovog rada.