THE DRIVE-BY

Crno-beli film Braće Hughes THE DRIVE BY je sa komentarima uvršten na Criterionovo izdanje filma MENACE 2 SOCIETY. Kako sam naslov kaže ovo je film o drive by pucanju, urađen u formi meditacije junaka koji treba da ga izvede. Smenjuju se stanje ubice pred zadatak sa komešanjem i haosa samog čina.

Film je snimljen na videu, sama izvedba je pod pritiskom policije koja patrolira i kada vidi mlade afroameričke studente sa oružjem legitimiše i privodi te u komentaru Hughesovi objašnjavaju kako su iz ovog filma naučili da se snađu kad ne uspeju da snime sve.

HEROJI

Nicolas Winding Refn se ispostavlja kao kontinuirano najuticajniji reditelj među mladim rediteljima sa FDU koji ulaze u kinematografiju. Posle Luke Bursaća, njegov uticaj ispoljio je i Goran Nikolić u filmu HEROJI koji je u izvesnom pogledu nadovezivanje na Refnov vikinški rad VALHALLA RISING.

Na nesreću HEROJA, nisam preterani fan VALHALLA RISINGa, pa samim tim nisam mnogo dirnut suptilnim omažima Jednookom i sl. ali u redu, čućemo sigurno i neka mišljenja onih koji su voleli taj film. Zanimljivo je da su oba filma premijerno prikazana na FESTu, ali sa suprotnim rezultatima.

VALHALLA RISING je doživeo nezaslužene pohvale kritike, a HEROJI su brutalno otpisani - ne sasvim nezasluženo, ali sa jednim zanemarivanjem određenih rezultata koji jesu postignuti.

Ono što su rezultati ovog filma jeste da u svom celovečernjem debiju Goran Nikolić uspeva da nadiđe osnovne probleme svojih studentskih filmova. Ovaj film izgleda dobro i generalno ima narativni fokus, a to su dve stvari koje su najpre nedostajale u njegovim studenstkim radovima.

Fotografija Vladimira Đurića je solidna, u prirodi uspeva da probudi likovnost i izgradi ubedljivost filmskog prizora, imamo osećaj da smo u tom vremenu, a bez nekih agresivnih intervencija.

E sad, ono na šta su se negativni komentari fokusirali i što zaista jeste problem filma - to je razvučenost, nepostojanje sadržaja koji može da opravda trajanje, činjenica da i ovaj sadržaj koji tu postoji koliko god nedovoljan nije naročito dobar, deluje stidljivo, preobazrivo, a kada se film završi rezom pred obračun, deluje sve maltene ironično - imamo prvo manjak uzbuđenja, a ono kada se konačno desi, reditelj svesno bira da ga ne prikaže.

Međutim, to što u filmu nema sadržaja, nema radnje itd. možemo lako objasniti time da je ovo zapravo diplomski film, snimljen sa idejom da se nekako napravi dugometražni film sa resursima za kratki itd.

Ipak, isto tako jasno je da film ideju da svesno bude neki slow cinema, neko arty odugovlačenje, i pitanje je zašto kao takav nije percipiran.

S jedne strane, QUOD LICET IOVI, NON LICET BOVI, dakle autori i producenti moraju da budu ušemljeni da bi im se neka vunovlačarenja i dosade mogle razumeti kao umetnost. Ovo nije produkcija tog profila. Istovremeno, umetnička greška jeste u tome što Goran Nikolić pokušava da napravi tu neku vrstu hardkor art housea odnosno podvali ali se u postupku oseća da on ipak dolazi iz sveta konvencionalnog repertoarskog filma. Rešenja kao što je narator koji govori stvari u određenoj vezi sa dešavanjima na ekranu itd. zatim rezovi koji se dešavaju ipak u nekom konvencionalnom ritmu, potreba da se muzikom nekako oživi razvučeni vizuelni materijal, sugerišu da ovo nije real deal. 

Svaki autor konvencionalnog da ne kažem reperotarskog filma ponekad pomisli da "svaka budala" može da snimi to neko umetničko odugovlačenje, međutim za art house film je potrebno biti posebna vrsta "budale". I to je lekcija koju su naučili mnogi repertoarski odgojeni reditelji kad probaju da se okušaju u tom formatu.

U svakom slučaju, HEROJI su diplomski film sa koji je Goran Nikolić ušao u opticaj, prošao je ciklus srpskih festivala, i pravi "debi" ga čeka u drugom filmu koji će nadajmo se biti reprezentativniji.

* * / * * * *

AMBIS

Do sada se nisam susretao sa studenstkim filmovima fakulteta Sinergija. Ne znam puno o njemu, a prvi koji sam pogledao je AMBIS Katarine Krstić, rad druge godine koji čini nekoliko ispovesti glumaca pred crnom pozadinom. Ovi visokoestetizovani testimonijali čine nekakvu celinu, o počiniocima i žrtvama, i ne znam tačno koji je profil vežbe u pitanju. Film je izveden pristojno u studentskim okvirima,  a autorka je radila na svim zadacima kao filmmaker.

SU

 SU je kratki film Laie Foguet nastao u produkciji španske filmske škole ESCAC i kasnije uvršten u omnibus I'M BEING ME. U njemu Vicky Luengo igra mladu ženu koja se vraća u rodni kraj svojoj staroj ljubavi koja se udaje za svog momka. Naslovna junakinja pokušava da nekako raskine njihovu veridbu i da obnovi vezu...

Laia Foguet je napravila tih ali nemiran film, oslonjen na glumačku igru Vicky Luengo kao okosnicu, i praktično kroz formu filma stanja uspeva čak da sloći i zaokružen narativ. Ovo je izuzetno uspeo primer character-driven kratkog filma oslonjenog na inspirisanu rolu glavnog glumca.

BLUE RAi

BLUE RAI je šezdesetšestominutni film snimljen u sklopu programa Opera Prima u kom španska filma škola ESCAC omogućuje svojim studentima da snime dugometražni showcase.

Pedro B. Abreu koji je radio ovaj film još nije napravio neku značajnu karijeru, premda sada ima jednu seriju koja će uskoro imati premijeru. U ovom filmu oslonio se na CLERKS, i snimio priču o junaku zaposlenom u video klubu koji izgubi razum kada ga devojka ostavi i otme ljude koji su mu se zatekli u radnji ne bi li privukao pažnju medija a preko toga i svoje ljubavi,

Pedro B. Abreu se snalazi dosta solidno na nivou inscenacije, nije to ništa posebno ali nije ni loše, ako imamo u vidu produkcionu svedenost, i u načelu je jasno šta je hteo da postigne. Pa ipak, na kraju njegov film ostaje previše derivativan kako bi bio najava dolaska velikog talenta kakvog do sada nije bilo. 

* * / * * * *

BUČ KESIDI: EUFORIJA UŽIVO

BUČ KESIDI: EUFORIJA UŽIVO Davida Jovanovića je koncertni film nastao tokom pandemije, snimljen u ambijentu Fakulteta dramskih umetnosti sa numerama uokvirenim pričom koja smešta sve u fikcionalne šezdesete i snimanje nastupa mladog benda koji se otme kontroli i poremeti plan socijalističkih rukovodilaca koji su imali ideju da tu snime reklamu za lokalno proizvedenu disko kuglu.

Sam dramski aspekt priče nije izrazit i nije presudan, mada film ima jedan bitan shift u raspoloženju negde na prelazu u treći čin. U tom smislu, BUČ KESIDI: EUFORIJA UŽIVO najviše podseća na one koncertne filmove iz samih početaka rokenrola kao što su je IT’S TRAD, DAD Richarda Lestera kao i neki radovi Gordona Flemynga i Michaela Winnera, gde je dramski okvir pre svega opravdanje za dijegetičko uključivanje muzičkog nastupa.

U tom pogledu scenarista Đorđe Kosić i reditelj David Jovanović postavljaju stvari na veoma old school način i to mi se dopada, naročito jer se tokom oandemije na neki način povratio smisao rokenrol filmu.

Kod nas je bilo koncertnih filmova kao što je Čolićev GORI VATRA, bilo je Lesterovskih egzibicija kao što je serijal HAJDE DA SE VOLIMO ili kasnije SLATKO OD SNOVA, ali ovo je baš throwback na početke kada je rokenrol imao teškoće da dođe do publike.

Sada ponovo imamo okolnost koja čini da rokenrol ne dolazi do ljudi. I samim tim, ponovo je pokrenuto tajno oružje. 

Fakultet dramskih umetnosti je odlično iskorišćen kao lokacija. Svirka je energično snimljena a bend je pesme prearanžirao za živo izvođenje tako da u ovom vizuelnom živom albumu dobijamo nešto što je drugačije od običnog LPa (sviraju mahom pesme sa EUFORIJE ali i sa prve ploče OPSESIVNO-POSESIVNI HOSPUL).

Film je snimljen sa dosta entuzijazma, i zaslužuje simpatije i podršku, nezavisno od toga da li volite ovaj bend ili ne.

* * * / * * * *

PORODIČNI ODMOR

PORODIČNI ODMOR Katarine Koljević je premijerno prikazan na FESTu 2021. a prethodne godine je nastupio i na sarajevskom festivalu. U njemu autorka nastavlja putem se kretala u svom prethodnom filmu, a to je visokoestetizovana građanska melodrama, praćena realizacijom koja je studiozna i želi da pokaže spremnost za dugometražni debi.

Ovog puta, priča prati par koji je pošao na romantični izlet, igraju ih Dado Ćosić i Maja Šuša, dok su u poseti ocu kog igra Boris Isaković. Boravak na putu među junacima budi tenzije u njihovom odnosu.

Priča se manje-više svodi na istraživanje tog stanja sa malo suvišne ali svakako ne i neuverljive socijalne kritike u vidu pomena migranata.

Film je zaokružen, jasan, i baziran na scenaiju Meline Pote Koljević.