Cindy Hue je snimila na Tischu samozvani naučnofantastični film ODESSA, i verovatno jedini podatak po kom će ovaj film pamtiti istorija, ma koliko to surovo zvučalo jeste to da je Nia DaCosta bila asistentkinja režije.
Nažalost, niko se ovde nije naročito pretrgao a Hue snima priču o slučajnom susretu dvoje ljude koja možda ima a možda i nema neke SF konsekvence.
Međutim, imalo SF dimenziju ili ne, ono što se dešava u filmu je kruto, prilično nevešto i naivno u svakom pogledu.
NANI je studentski film koji je Justin Tipping snimio kao polaznik American Film Institutea i sa njim je već došao u poziciju da dobije srebrnu medalju na dodeli studentskih oskara.
Reč je o filmu koji najavljuje njegov atmosferični stil, sa visokom estetizacijom i razvijenim osećajem za odnose među karakterima.
U ovoj priči imamo mladog graffiti artista koji za kaznu biva poslat da čuva starce u staračkom domu i u njemu se zbliži sa staricom tako što je pusti da ona ispisuje tagove, postepeno ostavljajući da to bude njena poslednja kopča sa razumom i svetom oko nje.
Film je sentimentalan, i to je greh od kog ne beži ali je izvanredno izveden i u suštini veoma dobar.
DVA je film koji je za ispit na ADU režirao i pisao Andrija Mardešić. I kad gledamo estetski domet filma, reč je o izuzetno vešto izvedenoj vežbi bez reči, i spada među bolje koje sam imao priliku da pogledam.
Film govori o uličnom sviraču koji ulazi da svira u hodniku jedne zgrade i kada zasvira Užičko kolo pokrene PTSD jednog branitelja. To pokreće njegove flešbekove na srpska zlodela, rat i dovede do nasilne završnice.
Film ima jednu horor ekspresiju i prikazivanju srpskih zločina i u tom pogledu je autentičan i snažan, iako naravno ima preterivanja koje sve dovodi do paroksizma, naročito za nas. Pritom kada se osnovni deo filma završi i krene špica koja je po definiciji integralni deo ostvarenja čuje se Thompsonova pesma o zaboravljanju heroja.
U tom smislu, pravo je blago naći ovaj film jer je istovremeno umetnički vrlo uspela studentska vežba dok je u isto vreme u političkom smislu nešto što aged badly i verovatno bi autori danas najradije ovo ostavili da bude na miru u 2010. godini.
Andrija Mardešić i David Kapac su moji favoriti od mlađe ili rane srednje generacije hrvatskih reditelja.
Zato me je jako obradovala mogućnost da pogledam njihove studentske filmove.
TRAJNA PODRUDBA je Kapčeva režija, pisana zajedno sa Mardešićem.
Film prikazuje poslednji dan rada jedne male zagrebačke videoteke i sitne dramedije nekoliko junaka među kojima su vlasnik koji je kultnu videoteku nasledio od oca, njegov lenji zaposlenik i lokalni blejač stoner i stručnjak za sva pitanja koji vreme provodi u videoteci iako nema zapravo odavno ni VHS.
U filmu ima filmofilskih posveta i u tom pogledu ovo je veoma tipična, obavezna figura studentskog filma, ali u suštini nema onoga po čemu su Mardešić i Kapac poznati. Dakle, nema uvrnute hororične dimenzije.
Ovo je jedna vrlo strejt topla priča o drugarima, geekovima itd. No, iz ovog filma se ne bi ni približno moglo prepoznati kako će i na koji način Kapac i Mardešić postati bitni.
U tom smislu od njih bih pre očekivao da ekranizuju slučaj Milesove videoteke nego jednu ovako benignu storiju.
Sara Markoviž me je 2016. oduševila svojim filmom USUD koji je imponovao vizuelnim izrazom i zrelošću. 2018. godine snimila je film BRAZILKA, film koji je takođe za potrebe ispita pokazao još jedan dodatni sloj rediteljske veštine. Radeći po scenariju koji je napisala sa Sarom Radojković, Sara ovde pravi film jedne naizgled veoma labave ali zapravo vrlo precizne strukture o mladoj ženi koja je upitana nad time šta su moderni romantični odnosi i njenom spoznajom da oni nisu samo određeni rigidni okvir već zapravo spektar u kome ima dosta individualnih preferenci.
Na tom putu, junakinja prolazi kroz kaleidoskop situacija, i niz životnih, realnih i umišljenih stanja i radnji, koje naravno mi čitamo kao dobar film, ali deluju bezmalo neverovatno kada su zarobljeni u nečemu što je ipak na kraju dana studentski rad.
Otud, BRAZILKA ide korak dalje u odnosu na USUD i pogledana sada 2025. pokazuje da bi o Sari Marković ova kinematografija morala više da razmišlja.
