FIFTEEN SECONDS

FIFTEEN SECONDS Darijana Pejovskog je kratki film snimljen na drugoj godini skopske Akademije dramskih umetnosti i u njemu je pokazao da je izuzetno vizuelno artikulisan reditelj kako u pogledu produkcionog dizajna, osvetljenja i kadriranja, tako i u pogledu mizanscena. Reč je o vrlo dinamičnom kratkom filmu, prevashodno potere,smeštenom u lako čitljive okolnosti paranoidnog trilera. Ako imamo u vidu da je reč o filmu druge godine, Pejovski se pokazuje kao vrlo advanced filmmaker u odnosu na fazu školovanja i u odnosu na uzrast.

Kasnije je snimio celovečernje filmove i sa uspehom radio serije i reklame, pa u tom smislu, ovaj film nije bio nekakav izuzetak ili lažna nada, premda nikada više nije radio išta ovako žanrovski ortodoksno, barem za sada.

Svakako, film koji zaslužuje da bude otkriven od strane svih onih koji prate studentsku produkciju.

NEGOCIOS

Luis Margani je u kratkom filmu NEGOCIOS iz 1995. najavio svoju sjajnu ulogu iz debitantskog filma Pabla Trapera MUNDO GRUA.

Luis Magrani ovde igra blue collar radnika, mehaničara koji radi u prodavnici raznih auto delova, i Trapero slika sirovu ali opet na neki način toplu sliku svakodnevice prodavaca u tom tipu trgovine.

Kao i MUNDO GRUA i NEGOCIOS je crno-beli film. Iako je reč o studentskom radu i vrlo jednostavnom zahvatu, Trapero uspeva da ga spakuje u upečatljivu celinu koja kapitalizuje svoju sirovost.

ORAO ALBINO

ORAO ALBINO je kratki film montažera Marka Marjanovića Marinčića, po motivima priče Etgara Kereta i scenariju Strahinje Madžarevića. Producirao ga je Nemanja Ćeranić, preko svoje kuće Srpske slike koja je još od Ćeranićevih studentskih radova bila zanimljiva etiketa kad god je sretnemo na studentskom filmu.

Nažalost, ovde imamo posla sa jednim bezveznim ričijevsko-tarantinovskim pokušajem, naivnim u realizaciji, neuspelim u humoru, ali što je najgore od svega i što je najveći problem jezivo anahronim u odnosu na ono što bi studentski film kao delo mladog autora, po definiciji, trebalo da bude.

Svakako da bih voleo da vidim i neke druge radove ovog montažera koji ima želju da režira. Ovaj film nije iscrpio moju dobru volju, ali stvarno je izuzetno slab, i to ne samo kao delo, kao generacijski stav, već i u odnosu na ono što danas smatramo studentskim filmom.

DA LI STE VIDELI OVU ŽENU

Film Dušana Zorića i Matije Gluščevića ne samo da potvrđuje činjenicu da su mladi autori nosioci svega najboljeg i najinteresantnijeg u našoj kinematografiji već u izvesnom smislu donosi ono što nam je nedostajalo poslednjih godina a to je razbarušen mladalački debi koji je "lud", za koji će neko govoriti da je "izdrkavanje", koji nije starmali i usmeren ka tome da se na najbolji mogući način falsifikuje neka postojeća strana "uspešnica".

Otud ne čudi da su baš Zorić i Gluščević otišli u Veneciju, u program kritike, da su po izboru lista Variety bili među filmovima koji imaju potencijal za "oskara", a Variety im je pružio dosta pažnje i inače, pratio izlazak trejlera, uzimao izjave i sl. To naravno u konačnom zbiru ne mora ništa da znači ali film je stekao vidljivost i nadam se da će to ovim momcima pomoći.

DA LI STE VIDELI OVU ŽENU je film o sredovečnoj ženi koju pratimo u tri različite inkarnacije, tri različite sudbine, a one možda čine celinu a možda i ne. Film je otvoren za interpretaciju i u tom pogledu nudi jedan zanimljiv spoj kriptičnosti koja je evidentna ali i jedne veoma čudne narativnosti koja je zapravo dosta jasna i konsekventna. Dakle, film je uspešan spoj jedne enigme koja je pravljena da bude otvorena za interpretaciju i osnovnog toka radnje koji je zapravo veoma razumljiv.

U samoj radnji ima bizarnosti, nekada građenoj kroz sama dešavanja, nekada kroz trajanja određenih scena i to daje filmu jednu veoma posebnu pikantnost. Međutim, film isto tako ima i emociju koja se nije izgubila u svim ovih zahvatima, naprotiv. Kad god se nađemo u predelu nečega što može da probudi emociju, to se i desi.

Film je izuzetno vešto realizovan, atmosferičan je, uspeva da zarobi toplotu i vlažnost letnjih ambijenata u kojima život postaje nepodnošljiv i potreba da se čovek izvuče iz svoje kože veoma velika. Mizanscen i pokreti kamere su veoma precizno izvedeni i DA LI STE VIDELI OVU ŽENU nosi dinamiku na svim nivoima filmskog izraza.

Teško je reći posle ovakvog filma kuda će dalje ići karijere Dušana Zorića i Matije Gluščevića, oni inače razdvojeno režiraju kratke filmove do sada, ali definitivno ih stavlja u prvi red autora na koje treba obratiti pažnju.

* * * / * * * *

NIZAK UDARAC

NIZAK UDARAC Marka Vukotića je izuzetno uspeo urbani film bez reči smešten u svet bokserskih treninga i mladih ljudi koji ne mogu da kontrolišu svoje nasilne impulse. Film je sirov, snažan, jednostavan i vrlo efektno snimljen, bez komplikovanja ali sa jednim spontanim osećajem za ritam, visceralnost i estetiku. Vukotić je u ovoj sirovoj priči pokazao sirovi talenat. Nadam će da će u budućim radovima ispuniti ono što je obećao ovom vežbom.

STONE CARS

STONE CARS Reinaldo Marcusa Greena snimljen je u Južnoj Africi, za njegove NYU Tisch studije.

Dešava se u jednom opasnom kraju u veoma opasnoj zemlji i prati devojku koja pokušava da se opredeli da li će ući u nešto ozbiljno i obavezujuće sa svojim momkom ili ne, i odluku donosi na kraju pod pritiskom nasilja u kraju.

Deluje da je poenta filma mračna, da se mora doneti odluka da li je "nečija ili ničija", i film je u svom izrazu precizan, sugestivan, 

Greenov postupak je sirov, uz punu svest sa događajima u svetskom filmu, ali sa narativnom preciznošču.

STOP

Reinaldo Marcus Green je postepeno izgradio poziciju veoma pouzdanog i uglednog reditelja koji kombinuje autorske i čisto producentske projekte, bilo da su to star vehicles za Marka Wahlberga ili Willa Smitha, bilo HBO serije. Sve te projekte odlukuje studioznost postupka i ozbiljnost teme - mahom su istinite priče.

STOP je Greenov studentski film snimljen za NYU Tisch školu, jedna mala priča o crnom momku kog tokom relativno bezazlene večeri, pri povratku kući zaustavlja policija i to ga traumatizuje iako nije imao šta da krije.

Film je vrhunski realizovan ali sam rediteljski postupak (izuzmemo li njujorške lokacije koje su same po sebi filmične) podosta podseća na FDU filmove ovog profila. Da li je to dobro za FDU ili loše za Greena, ne znam, ali na kraju priče, imam utisak da je to neka sinhronizovana poetika.